Među svojima : roman

2 —__ СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

„Поп као да се тек сада озбиљно наљути. Он, будала, читаву ноћ ока склопио није. Није се смео ни накашљати, како неби пробудио сина, док она, слушкиња једна, лежала близу њега, приљубила се

и готово слушала како дише... Зашто он, поп, да се не досети томег Зар и он није могао доћи и лежати тамог... Пун зависти и срџбе на сама

себе, премери Томану једним мрким погледом.

— Има њега још когод послужити и осим тебе. =— Прогунђа мукло, преко рамена. — Зар ја нисам живо

И, као бојећи се да се неби, по старом обичају, правдала и још што говорила, заповеднички окреса:

= Иди!... Бјежи ми с очију!...

Погледавши за њом подбочи се и отхукну.

— Спавалар... Хлме... Ко да њој милији него мени... –>

Па, као да би да покаже колико му милији, растресе мало мантију, прихвати за кваку на вратима и тихо, нечујно ошкрину канат. Уљезе у собу, управо увуче се. Прекрсти руке и задовољно погледа на постељу, на којој му лежао син.

Младић је још спавао дубоким, крепким сБом. Лепа, бледа глава, као умотана у густу коврџаву косу, почивала му на чистом, везеном јастуку, кога Томана јуче однекуд извукла и наместила. По пуначким образима прелила. се танка румен, кроз полурастворене усне, испод замршених брчића, беле се јаки, здрави зуби, на' затвореној трепавици деснога ока блиста се једна суза.

Поп као да размишљаше мало: би ли се сагао " да му пољупцем убрише сузуг Не усуди се. Чинило му се, као да ће га намах разбудити и поплашити. (Само се задовољи да своју старачку, меку руку спусти на његову, што му била пребачена преко јоргана, и да је помилује...

Тако почека неколико минута. Стоји и гледа. Као. да би да распозна: јели још свака црта на лицу синовљеву онака, каква и некад билаг... је ли се што променилаг У коликог И разнежи се“