Među svojima : roman

130 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Љутну га што спомену јело. Као да ни о чему не зна говорити него о јелунио кухињи. Не одговори. Одмахну главом као да одбија.

— Хајде да видиш како сам ти уредила собу...“ Да ме барем похвалиш... Р

Осетив њезино раме на своме, Миле се успламти_ Одмах се сети шетње и Десанке... Чини му се као да је и сада ту, поред њега... Веру се, иду заједно... Њезино врело месо пржи га и сада... Дошавши до собе, обгрли Даринку и привуче је себи. Стегну је и поче љубити, љубити страсно... А она, спрота, као да потпуно заборави на се. Сва сретна и малаксала клону му у наручја. Е

Томана, која бејаше понела доручак, застаде на собним вратима. И зачуди се... Врати се у кухињу, па, као да ништа видела није, поче лупати судима и пуштати неке гласове, који су имали да значе песму.

ХУН.

Отада Миле све чешће излазио у шетњу. Увек У Десанком. Час се пели уз брда, тражили планинска врела и брали лешњике, час се врзали око села, равницом, утркивали се по пољу, плашили овце. једанпут их у шетњи и киша ухватила. Док се они верали по брду, пентрали по камењу, изнад њих невисоко, надвијали се густи, мрки облаци, погонили један другога, сустизали се. Негде, у лаљини, почело -и да тутњи подмукло, тупо. Ветар понекад силније навре кроз грање засипљући црвеном прашином и отргнутим лишћем. Грање крцка, цичи, отима се; лишће трепери и шушти подмукло. Н

= Да идемо, — напомену Миле забринуто, гледајући унаоколо. — Покиснућемо. Нека, — одлучно одговори Десанка, тргајући

лишће око себе пи расипљући га. Ветар навали јаче. Немнплосно поче трзати шешир и отимати јој га. Она брзо скиде шешир и