Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА 13!

понесе га у руци... Ветар, пиштећи, помамно поче да заиграва и рашчешљава јој дуге бичеве гргураве косе. 5

— је ли Вам хладног — ругајући се запита и окрену се Мили. -

— Вјетар све хладнији, — одговори Миле озбиљно. =— Негђе почела падати и киша...

Изненада севну муња... Обоје стрекнуше, од-= скочише... Као да све око њих заурла, уједанпут. Загрми, затресе се све... По која кап крупне кише поче пропадати.

= Бјежимо! — викну и она и нагло потрча низа страну. — Брзо, дрзо!..

Ветар, надимајући се, звижди и готово урла... Трза 10] хаљину, заплеће међу ноге, вуче... Грање шишти и цијуче. Далеко негде, у мраку, као да, стење нешто силно и очајно хропи... А киша засу ... Пљушти, лије... Крупне, студене капље ударају у лице, пробијају кроз хаљине... Жедна, наквашена земља замириса...

(Она потрча још неколико корака, па застаде. Не може даље... Мокре, танке хаљине прионуле, припиле се уз: обло, пуначко тело... (тегле је око бедара и не дају да миче... Румене мишице, рамена, провиде се и изгледају каоголи... А киша, не попуштајући, једнако туче по њој...

= Шта Ћћемог — викну готово кроз плач, освр= Ћћући се према Мили.

= Још мало... још... Ено колибе! — добаци он задихан, соколећи је.

= Ја ништа не видим...

= Ено... Тамо...

Узе је за руку и поче трчати живље. Опазио малу, посрнулу чобанску колибу у страни. - Само да дође. до ње!... Само да се дочепа!...

Једва. Е

Стигавши до расклиманих врата, снажно удари ногом... Отворише се... Узе је, обнемоглу, око паса... Унесе... Баци је на навиљак сламе, на којој, по ноћи, спавали чобани. Па опусти руке низа се

— 10»