Među svojima : roman

МЕЂУ. СВОЈИМА | 153:

прође, поздрави је... Али Миле нема па нема. Чак

нема ни попа. Он увек долазио раније, да пре ручка пробенета с њом. Данас закаснио... Заштог._ Зар није чуо све, па не може, не сме да дође2._ Сузе јој навреше на очи. Отступи од прозора, спусти се на столицу и проплака... Презрена, остављена, одбијена!... Сама, сама, сама!.. Волела га, предала се, поклонила се пред њим, па да је тако остави!.. Хтела би да задржи сузе, а не може... Чини јој се као да извиру из срца, трзају га и теку, теку непрестано. Боже, зашто си свиреп2.. Зар га она друга достојнија2.. Куд ли сад беже, где суг.. Како сад мора она да је срећна!.. Привија се уз њега, грли га, љуби, тепа му... Уграбила га и сад чврсто држи... Неда га, не пушта...

У предсобљу као да одјекнуше нечији кораци. Она се прену... Онг.. Није ли вазда онако ишао, лупао 2.. Брже скочи, пође... Отвори врата... Нема. га... Врати се опет, стаде уз прозор и опет провири. А- зар ипак неби могао доћи2.. Неби ли се могао вратити 2.. Сетити се ње, Даринке, па да се покаје... Не осећа ли и он како га нико не може толико волети2 Ослободи се, одбаци ону и врати се... дар не можег.. Данас; сјутра, прексјутра!..

Опази попа како иде улицом. Сам. Смрвљен,

скрушен... Оборио главу; руке малаксало опустио низа се... Ветар му се заиграва са широком, седом брадом. Бели проретки перчин прелева се као свила... Брзо отрча да се умије... Зар да поп

позна како је плакала2.. Ико зар да позна како се осећа побеђена, немоћна пред оном другом-и како очајава 2.. И да се неко пред њом тужи на Милу2.. Никако... Сваки нек види да она не попушта... Нада се и сад и непрестано ће се надати... Мора јој се вратити... Мора, сигурно мора!..

Поп уљезе тихо, на прстима. Као кад се улази у собу болесника који спава, Није смео да отворено: погледа Даринку. Стидео се... Оде у врх собе, седе на миндерлук и подними се.