Među svojima : roman

— —

МЕЂУ СВОЈИМА = 165

трополиту2... Вероваће му. Збиља!... Кад је већ ту, мора потражити место... Гу су пријатељи, који су толико наглашавали како га воле и поштују... У њих се увек и уздао... Њима се мора јавити... Они ће му помоћи да дође до места одмах, без муке.

Негде у запећку поче клопарати миш. Клопара, туче, као да нешто тегли, носи... Шта ли је уграбиог... Косте... Није кост... Нешто је округло, нешто што се ваља... Орах2... Јест... Није“ ни орах... Нешто друго... Подиже се и седе на постељи. Погледа. по соби... Тамо, крај врата, као кроз танку завесу од мрака запази како се нешто миче... Нешто дебело, пупчасто... Као буре... Па склизну, нестаде га... Замени га некакав рашчупанко, са узбуљеним, големим очима... Као да размахну рукама према њему. Руга се, бекељи... Миле се стресе, згади... Бржебоље упали свећу.,. Нема никога... Чак се ни миш не чује више... Једино што из друге собе, кроз танку преграду, одјекује равномерно хркање некаква задовољног касабалије. Тај, сигурно, није пошао у потеру ни за каквом женском нити се брине како ће наћи згодно место.

Читаву ноћ мучио. се. Устајао, отварао прозор и гледао на пусту, празну улицу. Ни сам не зна зашто, али се радовао кад би опазио кога. Или раскопчана и упрљана пијаницу који мрмљајући тражи кућу, или какву пропалу женску која убрзаним корацима јури и као да трчи некуда... Не може од стида, а зауставио би их, проговорио с њима... Само нек није овако сам. Само нек има некога близу. Пред зору мало заспа. А чим се почели отварати дућани, дошао сам хотелијер да га- пробуди. Није трпео да му гости и изјутра, кад се собе чисте, спавају дуго... Ако су дошли у варош с послом, нека иду и нека свршавају посао. Пошто се обукао, сео је и написао оцу карту. Само неколико речи сувих, обичних... Затим одмах кренуо да тражи пријатеље. А једнако се надао да ће и сада срести Десанку. Или ће барем чути нешто о њој...

Најпре кренуо у уредништво Слова, листа, који