Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА ; 167

Ћело се на силу осмехну и пружи руку.

— А Ви сте тог... — запева некако танко, цијучући. — Мило ми је, мило ми је... Ја сам уредник... Стричевић... |

Миле му сметено пружи руку. Помисли да га варају... Зар баш то он2г... То најлајавији уредник 2... Немогуће!... Немогуће!... Уредник одгурну неколико новина, које се расуше по поду. Ослободи једну шепаву столицу. ,

— Изволите сјести... Молим... Пушите лиг... Изволите запалити... Желите ли кавуг...

(Све отпискута брзо, готово не предишући.

— Хвала... Хвала... — одговори Миле, очаран толиком љубазношћу. — Оставићемо за други пут...

— А баш ми мило што сте дошли, — запева уредник поново, куцкајући пером по столу и милујући још оно мало ретке косе на глави. — Врло ми мило... Управо за овај број, за подлистак, треба ми једна причица... А знам да сте сад донијели...

=— Нијесам, — покуњено одговори Миле, обарајући очи као покајник. — Није се могло.

— Свеједно... Добро ће ми доћи и чланак... Само га дајте..

Миле слегну раменима.

— Немам ни то.

Уредник нервозно узви главом. Као да хтеде рећи: „Па што сте, до ђавола, долазили!...“

— ја бих Вас замолио за једну услугу, = напослетку се усуди Миле.да пређе на ствар. А чинило му се да изгледа као просјак који дошао да тражи милостињу.

— За услугу 2

Уредник као да опет утону у новине, уозбиљи се. Могло се одмах познати да нерадо слуша некога, који моли за какве услуге.

— ја бих, знате, желио да сасвим останем овдје, да нађем какво мјесто, — избаци Миле лакше, а непрестано гледа на врата, као да би да измакне из собе. — А Вас толико цијене, почитују... Кад би