Među svojima : roman

12 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

с њоме. Опази какву пегицу на марами, какву заборављену жигицу на поду. И одмах зове, виче: = Шта је овог... Какав је ово неред2... Јесмо ли у кући или у крметарници каквој 2 Она не одговара. Ћути-

= Шта је... Што не говоришг... Какав је ово неред =

"Она ни речи. Е

= Ето, ето каква си!... Ето како се стараш...

Још би желила да се разболимо и ја и дијете.“

Па орзо узима малога на руке и бежи из куће. Иде, иде далеко... Као да се не жели ни вратити, као да би сасвим да побегне. Ако дете и могло пешачити, није га хтео водити него га носио у нарамку... И као да му жао било што је мали тако мршав, лаган... Сад као да би требао голем терет неки, да носи, да изнемогне под њим...

Тек када мали осети глад и почне се кмезити и тражити да једе, враћас се кући. Ознојењ уморан, лагано је вукао ногу за ногом, узгред невешто тешећи и замамљујући дете.

Чим стигну купи, одмах са врата виче да донесу млеко. И, од страха зар да се опет не би развикао и грдио, брзо отвори ормар са књигама и тражи, рове по њему. Не осврће се све дотле док она не остави млеко на сто и не оде из собе.

Најнесноснији је био у зору, када се дизао из постеље. Неиспаван, натмурен, изморен свакојаким сновима, лупао је, бацао ствари. Јованку није звао. Али је грдио тако гласно, да му сваку реч могла чути и разумети.

За чудо, она све сносила мирно, трпељиво. Научена од детињства да поштује мушку чељад, нарочито духовнцке, мислила је да се и њихове ћудљи= вости морају сносити без роптања. Њихово је и да. саветују и да карају. То се мора слушати.

Али касније као да и њој додија. Два-три пута припремала се да иступи а да му слободније одговори. А чим изађе пред њега, погледа му у лице,