Među svojima : roman

14 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Па ако баш и оде зар је толика штета... Не може ли наћи другу жену, бољу... Има их на све стране и још да моле! Али зашто овако прети2 Шта ј0] је2... Зар јој толико несносан 2...

Брже боље крену према кухињи да тражи... Нема је. Пође у Томанину собу у којој се преко дана, — у вече ишла својој кући, — одмарала. Погледа на врата, — затворена.

— Боже, је ли у собиг — тихо запита сам себе као размишљајући: би ли уљегао или неби. == Или баш отишла 2...

(Одлучи се и отвори врата. Погледа. На •ниској, тврдој Томаниној постељи раширила се Јованка, поклопила је. Танке даске улегле су под њом, искривиле, пригњечен окрајак душека једва провирује. А танки чашаф којим је прекривена, као да прионуо за обле јој кукове и почео да попуцкује.

Опазивши попа пригушено цикну. Сакри главу у јастук и скупи се уза зид постиђена и поплашена,

= Ниси отишла2г — напослетку промуца поп, пошто је дуго, дуго гледао, желећи да оправда изненадни долазак и тек нешто да каже.

— Отићу, — одговори она иза јастука, не осврћући се. ,

= Немој.

— Нађи ти другу...

— Немој, Јованка ббна...

Млак, надражљив мирис знојних женских облина удари му у нос и као да га поче замамљивати. (Осети као вртоглавицу неку, раслабљеност, нешто слично дремежу...

— Немој. и

И несвесно, нехотице приступи ближе.

Она, непрестано заштићена јастуком, могаше · нешто слободније одговарати.

— (С тобом се не може...

— Зар сам тако заог

И дође до постеље и, одгурнув јастук, спусти јој] руку на главу.

— Остани!