Među svojima : roman

с ~

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

— Зар и то требаг — запита Миле преко. залогаја, љуљушкајући се на столипи. — Раштаг

= То је ред, — тихо одговори поп, слежући раменима. — Ето...

— А кога да походим 2

— Па... знаш... требало би прво газду Миху... Добар је, моћан, имућан... Па... Ако хоћеш и учитеља... Стар је чојек, додуше, али је и он добар...

— То је онај погурени што и љети носи шу-

бару г — припита Миле јаче.

— Видио сам га два пута у башти. Копа.

=— Ваљан човјек! — дочека поп готово са неким одушевљењем. — Копа, ради за своје дијете, за своју шћер...

- Миле, узваливши се, поче куцкати ножем по столу.

=— А газди Михи да одем кућиг == запита некако обешењачки и искриви се на столици.

Поп се збуни за час и окрену се у страну. Не знаде шта би одговорио.

— Тхее, може сеи кући, — развуче након краће почивке, као премишљајући. — А боље би било у радњи, у магази.

— Лијеп је то обичај, — кресну Миле живље, па се подиже и поче се протезати. — Газда Михо није ми, додуше, толико симпатичан, али... Ништа... Посјетићу га и у магази и код куће.

Поп се некако раздрага, подетињи. Малакса на миндерлук, разбаци руке око себе и готово поче певуцати: ма

— Хоћеш2.. Хоћеш2.. је лиг..

Хтеде да опет проговори, па застаде. Неколико часака као да се борио сам са собом. Затим некако и неодлучно и плашиво поче:

— Учеван си ти, не треба ти савјета... Знаш како то треба... А, молим те, буди пажљив према газди. Старији је човјек... Немој да му се какогод замјериш...