Među svojima : roman

66 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

цату погачу, која му се нудила. Да поново доведе оца у неприлику и да га још више завади са тесногрудом чаршијом у које нема помиловања!.. Додуше, овог му пута није толико стало ни до Милине погаче, ни до попових свађа. Али му стало до себе сама, до свог угледа у чаршији. Лепо човек удесио, смишљено почео да уређује ствар, па узалуд... Први пут у животу дочекао да вешто прескочи и изигра лукавог газду Миху. Први пут да му се насмеје у лице охоло, победнички, на самој скупштини, пред окупљеним светом... Михо да румени, да преврће зеленим очима од беса, да мумла и куне са пеном на уснама. Какав ли би то шрпиумф био! Колико би се говорило и причало о томе!.. И колико би он, Станиша, отскочио у очима противника!.. Сад да се читав бизмарковски план поквари једном лудом свађом!.. Страшно!.. Као да се мора човек толико узрујати због једне ситне увреде!.. Учеван човек, који чак и пише књиге!.. Невероватно!.. Био с тога некако повучен, хладан. Као да се зарекао да ни с ким речи не проговори. Само ћутао и слушао, пушећи цигар за пигаром.

Али га Митрова хвала још више наљути. Митар, као Митар, похвалиће свакога когод заметне кавгу. Не пита: је ли у праву или није2,. Али макар и од њега била, овака похвала је свакако више, него претерана. Дрска је чак, бестидна! Буд једно зло учинио, још га соколити да учини и друго! Није могао да се и опет савлада. Одлучи, да и он проговори. Н

— А мени се не чини да је било опортунистично од Миле, — поче некако полугласно, желећи да већу пажњу привуче на се и да их натера да пажљивије слушају. —= Он је, додуше, паметан, зна шта ради, али наше прилике...

= Баш му је према прилици и казао, — упаде Митар задовољан, и засмеја се. — Није могао боље!.. — У нас се тако не може, — мирно настави

Станиша, не обзирући се на Митра. — Други кли-