Među svojima : roman

70 __СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Да јој нису лагалиг... Могао јој неко рећи да је _ он, Миле, без икаква разлога насрнуо на оца њезина, изгрдио га... Тад би имала и право да се

љути... Он се разјарио кад почели да грде његова оца, зар да се она не љути кад неко грди њезинаг.. Али баш ради тога требала га вечерас

сачекати... Зашто није тражила да се објасне2.. Он би све тачно испричао, оправдао се... А овако... = До ђавола!..

А синоћ били заједно, разговарали. И како лепа бејаше синоћ у широком оквиру од ђулбехара, са паучастом марамом од плаве свиле преко главе и са великом, црвеном ружом у коси!.. Како јој се белиле мале, господске руке! И како јој весело подрхтавала мала рупица на левом образу!.. Чудо како одмах синоћ приметио није, колико је лепа била... Заговорио се, запричао, па није ни пазио... Тек сада, присећајући се читава говора и измамљујући јој слику пред очи, види то, јасно види... Не сећа се да је још икад видео тако лепу девојку.

Погледа око себе, застаде. (пази да је зашао међу висока жита, куда још никад залазио није... (Сам се себи насмеја. Лено се окрену и опет пође према сокацима. :

Приближи се школи. Нова здепаста зграда, са два низа уских прозора, са тешким, зелено обоједисаним вратима, са три овећа димњака и малим, каменим крстом на темену, изгледа као да је сва обрасла у густе кошћеле и липе. Испред улаза, као два вечито будна стражара, гордо се издижу, шумећи својим крунастим врховима, два јака јаблана.

— А ено и учитеља! — помисли Миле, сагледавши између воћака малена, дежмекаста човека, снажних, широких плећа и искривљених нога. У некаквом безбојном, изношеном оделу, опасан овећом бошчом, са продртом шубаром на глави, држао кратку мотику под пазухом. Спремао се да нешто окопава. |

— Увијек ради!