Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА т

Миле се сети како му отац предлагао да походи учитеља. Збиља! То би ваљало!.. Гребало би мало боље упознати тог чудног човека, који као да ни с ким нема посла осим са децом. Ни с ким сем не дружи, нигде не излази из баште. Залуд га звали у дућане, залуд призивали на ручке и вечере. Зато се, ваљда,.и могао неколике године одржати у касаби. Нико га није волео, али, — што је много важније, — нико није ни мрзео.

Свративши с цесте, Миле загази у траву и пође према учитељу. Ишао је полако, готово прикрадујући се. Тек кад му се сасвим приближио, снажно се удари штапом по бедрии скидајући шешир учтиво поздрави. и

= Добро вече, господине учитељу!

Учитељ, не осврћући се, ископа још неколико: кромпира, које почео вадити. Па се лагано исправи. Превуче рукавом преко кратких, подстрижених бркова, ушмркну, зажмири мало.

— А ко си ттиг — некако осорно запита, мрко разгледајући придошлицу, који хоће да га омета у послу. Е

— ја сам син попов, Миле.

Учитељ показа руке које су биле земљаве и рече суво:

— Не можемо се руковати... Опрости!...

— Молим, молим...

— А попо те посла до мене» — запита учитељ нестрпљиво и као да се спремао да опет настави посао. — Треба ли му што

=— О не, — отегнуто одговори Миле, разгледајући око себе и као смишљајући: шта би још додао и чиме, би оправдао свој долазак, овако, у невреме.

— Само сам дошао... да видим те ваше чувене зечеве...

Сва касаба знала, да учитељ, уз осталу живину, храни и подгаја питоме зечеве. Знали и да их необично воли. Чим је мало беспослен, не одваја се од њих. Деца, која му хтела поласкати и додворити