Menično pravo. I

д

о

5. 16. Сваки Србин може меницу издати, примити и ову на другога пренети, придржавајући се у томе прописа у овом законику за менице изложениг.

5. 17. Изузимају се од тога само сељаци, који се ратарским послом занимају, прости војници и сви нижег чина од потпоручика гарнизонске војске, жене удате и малољетници, ако

ови последњи (жене удате и малољетници) немају на то ирописаног дозвољења.

92. — Ово су одредбе у тргов. законику нашем по којима се управља пи регулише пасивна менична, способност у опште. И поводом саме редакције 5. 16. ваља напоменути, да оно правило важи не само за свакога (Србина, него п за сваку другу народност у Србији, за сваког њеног житеља, а и за свако лице, које у Србији „меничне послове предузме“ (в. п 5. 168. трг. зак. и бр. 65—67). Ието тако, ово се пра вило не односи само на издање, пријем и пренос менице, као што то закон каже, већ пи на сва друга менична изјашњења, на све меничне обавезе (авал, посредовање и т. д. в. бр. +8).

58. — Наведени пропис 5. 76. само истиче једно опште правило, по коме сеу Србији може сваки менично обвезивати, ако се при томе држи прописа о меници, што их трговачки законик поставља. Ну то тако у опште исказано правило потребује извесних тумачења и допуна. 'Гако, пре свега, речи законске: придржавајући се у томе прописа у овом законику... не искључују дужност у томе погледу држати сеп прописа других постојећих закона (в. бр. 07). Сем тога, пропис овога 5-а у тој општој Форми не може ни имати какве практичне примене. Он се допуњава прописом 5. 77. и тек оба заједно садржавају сле-

) о