Menično pravo. I

праву по т. д.). Ако је меница написана на каквом страном језику, онда она мора садржавати његов израз, који одговара нашој речи меница (и. пр. Уесћзеј, ЈеНте де сћапсе, Јебега ФШ сашћо плт. д.). Реч меница обично се ставља у сами текет (види Формулар код бр. 14.); али она би могла стајати п ван текста, но само мора са њиме бити у вези п образовати једну целину. Тако вредила би п оваква меница :

= Јаре тарат Маргерест

700

27207.

97 РТ оу ка бита, Београд

> ДА ВИ ОК е ита 72 22472 144147 7-7.-а2

Маја уврна обе :20. Динара . а: 24 У 4.66%84%/ оре

720. 0106 22224 отле 52 гогта у.

20. Ота рата #07. 207.

Београд. Сабо 5) ДОДАО

Важност и оваквој меници не би се могла оспорити, пошто она садржи све законом прописане саставке за вучене менице п пошто се п плаче из ње види, да је она једна савршена целина. Међу тим, пракса је већ утврдила извесни Формулар п није саветно од њега одетупати, јер се пначе лакше може погрепшти у састављању меничне Форме ; али се одстушти може.

Ово означавање менице као такве, дакле ова реч меница (пили још боље сами пзрази: по овој мениши, га ову меницу), зове се менична клауза, менично ознамење. Разлог овој клаузи налажен је у томе, што се на тај начин трасант тобож опомиње, да на се