Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

228 «60°0Йложна 5 запго тежко судимымЪ, гди Судія, како ецо чуе, тако и суди. Зато се единый премудрый БогЪ всесовершеный праведный нариче Судїя, заці;о онЪ самЪ све зна, нити га ко ни подмытити ни преварити може, Мы смо дакле принуждени, и то по справедливости, чесшо у нашымЪ мнѣніямъ непостояни быти. Нелестна и чистоискренна любовь кЪ истини то одЪ насЪ изыску е: и исто непостоянство у сумнтпелнымЪ стварма быва добродѣтель. Зато не будимо скори и готови друге за упорне и тврдоглаве, нити пакЪ за непостояне и вѣтрогонѣ , сматрати и за такове издавати. Заіцо не мысле другїи, као мы? то є толико реѢи: Заіцо мы не мыслимо, као другїи? То Ћемо всегда пьіташи, докгодь и мы и они сЪ тудьимЪ гледамо очимад или и єЪ нашима, но недостаточно. Нтда, него высокоумїе и гордость чинилюде, да су медьу собомЪ несносни. Чудо, како намЪ не звекне у главу, да иіцємо, да смо сви, и по внѣшнемъ виду , у свему до длаке єднаки? те бы управЪ баремЪ и до чупаня дошли! ПосїдїлЪ гледа све сЪ ружне стране, и све му е на криво ; и има право. А добрый МнтродорЪ сматра све сЪ лепше стране, и све му є до-