Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

24 воля Выти у доклегодь имали не будемо у наніемЪ свеоВцевразумитслномЪ езыху оне, Народомъ найпредше, Науке , кою су їопіе Древній назвали СвідітелницомЪ времена} ВїстнпцомЪ исшине у и НаставшцомЪ жизни; Науке, кое ПросвѢтоначалнийЪ нашЪ, толико ю препоручивавшїй, п у Мезимпу преггоручуюЋїй, не може дочекатп, као шшо дочека друга нѢка препоручиванна вїжественна сочиненія: разумѣемъ Свемїрну Повістъ.

Нїеистина, да с Наука ова само за Выдоха Учплтцау и само за высохоучене іі господу і§рде; она иста есть свеосГіце училшце за свахота званія люде, за найшшс, какогодь и за найвышше. Книга Свешога Писма, п Свемїрна Повістъ , то су двѣ псрве, главне, и равно неотложне кнпге свакому земскому Народу. ПримѢрЪ, НародЪ избранный Божій} и отЪ первобытныхъ книжевныхЪ, предревньїй Еврейскій, у коега ове двѣ книге нису ни раздѢлене^ но Повѣсть и Вѣра , знаиье вепри земны и небесны, све є то заєдно, ії єдно крозь друго, како треба, поиспродѣвано; иуреду, Повѣсть предходи сЪ почетна! ..... Зато,