Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

Зі зихЪ'у тоЂедарсхїп\ — —• КазуюЂи ми о шомЪ свеобінеповольнѢйшш С писатель , чудомЪ се чудьаше, како КрїтїкЪ оиай (савь имерекЪ!) размыєлїо не бяше: Да у свакомЪ єзыку на СвЂту и было є, и бытЋе говедара, кои су нуждни и полезни люди у своїой окружности, коликогодь и сви другій, коега му драго званія, чина, достоинства и степени, или крви и порїшла, у своїой;, Да, кадЪ є Народъ єданЪ непрос″денЪ, валя, да му се птпе, како може разумЂвати, не бы ли се просвЂтїо • И, тко се спусти, да поучава и найпр остію братью свою, валя да се у нечемЪ такне и говедарскогЪ єзыка, кадЪ н говедара има у той простоты, отЪ коихЪ другоячїегЪ некаквогЪ и сасвимЪ различногЪ єзыка не могу опеть сГашЪ ни гослодсхїи снароднпцы ньиховиимати. — Ово, двоструко обидително, высокомѣріе толико несноснымъ вмЂняше (Іро.толюФиЂЪін Ссрб'схїіі МулрацЪ, да ми тада рече, ако їоіде кадЪ узме перо у руку, да о той веЇЦИ неЋе пропустити попробесЪдити. И (послѣ Иѳїке Соавнне, гдЂ не бы