Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

59 430Ѳ8* дни мучї'о: зато и єсу нВгови, и нБговымЪ подобнїи, стїхови вБчити постали. Еалини и Латїни нису имали тампе, сва су своя Сочиненья рукописно издавали. За дуго су їй при себи содержавали и поправляли; и шако су їй кЪ зрелости доводили. За то ова, колико се выше читаю, толпко се удивителнїя и краснїя чине и показую. Пиѳагоровымъ ученикомъ нїе было дозволБно за первы петь у школы година нити іцо говориши, нити пышашп; него су Морали само са вниманіемъ слушати, п кЪ говореню приготовляватисе. Мы садЪ, кадЪ то за тампу, или сЪ другога єзыка преводимо, или сами списуемо, таки то на тампу издаемо; и за то стварь на мяо г и мБсшы мора недостаточна быти. Мени нїе потреба далеко одлазити, нити другога кога за муіцранБ тражиши, кадЪ самЪ на себи то учинити могу. И ово нека е свакога Списателя свеціенна дужность, коему обіца полза ыайвыше на серцу лежи. У моей первой Басньі, первый перїодЪ ншца не валя, Ево какавЪ є. „Орао и лисица учинили су медьу „ собомЪ дружество; и іцо бы то „ было всегдашнЂ и постоянно , до„ говорилисусе и соуласили, да жи„ ву у комшилуку, да бы у потребы єданЪ 5»