Misli o badnjaku i Božiću : namenjeno Srbima i Srpkinjama pravoslavne vere

19 —

Кад нам се велики преци оружаху: сенима и аманетима својих дичних дедова, те да и они могаху рећи: „Дед нам јунак беше, али ми смо јунаци!“ Угледајмо се и ми, тако нас Бог видео и помогао — на дела славних нам предака! Не тргајмо ни листка, ни стручка из мирисна сплета: верске и народне нам светиње!

Не трујмо ни жилице, ни коречка — на народноме и верском нам бићу; јер смо и тако раскомадани ; јер нам је и тако народно па и верско тело раскопано и љуто рањено — од отровних лукова стреле... сопствених нам залуталих синова, који заборавише у зао час, да кад се глава вређа, да и сваки удић тела осећа јаки бол. Да, не убризгавајмо бар у будућности у те тешке ране Србинове: туђинска отрова, ни привидна мелема, што у нарави и природи напаћеног и болнога тела српског опстанка и утврђења свете нам православне цркве живе, спрема смртоносну бољу, а за овога и смрт.

Србине брале, и Српкиње селе, не заборавимо својих дужности, па што је клонуло ... охрабримо; што је пало... подигнимо; што је охладнело ... загрејмо; што се отпадило...повратимо га; што је опијено и мамурно... мудро растрезнимо; што је лепу прадедовску веру из пркоса напустило... повратимо; што је звучно српско дично име своје заменило са којештаријама, с благошћу обавестимо, да одбаци са себе ... те непромишљености! Научимо сваког брата Србина и сеју Српкињу, Српче и Српкињицу : да нема славља, без православља; да нема крста... без три прста!