Mladi borac

ДЕЈОВИЋ

Најллпшв тм ]e у о»ом рату бктм пилот првлатиш Дрину, ана стигнаш ни да пљун&ш уњу чуја са начи!и глас. 'Паматна мисао одгоаара Мила али Швабу км ааион-н нвкв спасти. Нису, додушв, ни амфибије али дв, налравм Je за ноК ,ако можвш! МаЈстора питаЈу Алвксу а кад tse бити иопмт? Посао Je »e?s готов? Бикв, бике, само док државна комисиЈа да своИ мишљвњв, одговара насмејани Алвкса. Дрина Је у ноКн Још хучнија и лркосниЈа. Нвгда, ОКО поноКи, балаанн су запливали низ г буЈицу, рескијв су зашумели разбиЈвни таласи вода, сручило ce нвколико чвтничкнх рафала. Пролвтерска конструкција просто ce еурвала миз буЈицу, стигла до моста, одахиула нвхолико чвсова, пукла и остала окачана о мост као расгворвн-а калија. За транутак то je прикова/fb мисао пролвтера и мисао Алвксину. Онда су сви поглвдали у њвго. Алекса ce окрвнуо и пошао. И они са њим. А услут им ]e говорио; Решење ]е добро, самб треба да Наша конс*£у*цн]а издржи снагу матице. Треба, знбчи, балванв и ввзати их ]ош чВрш^е« Шестоструко fceMO их НовезаГк, одговбрвју борци, Тлвкса, иди мало сљЈввј 4лми Квм<Ј Ми. На спвввш sefc трвКи дан.« Доввчв морамо услвти одг!>»ара Рн, Д ћбtne, кад пређвмо»Бродоградилиштв« Je hOHdi* огкикело. )е бдлучио: У одрвђвни час, кад k-урири јавв, новл конструкција низ буЈну звлрскакв « SSПвнити разби Јени таласи, зазвиждака јзафалн, запввМи ћранаггв, затутњати мине. Пловеки мост спустиКб се Хонопцима. Накова«, опвт »вони. Колико Je ввК кламфи искоWo Алакса! Још еамо пола сата враиАвна. Треба уб(s- рад. ДруИсв вомасвр«, потрабна Je евмо још Јвфма клвмфв.

Алвкса је слустио чеки-К сед Ку )а. Видео сам je данас... Те ноКи артилерије и бацачи тукли су стално нашу обалу. Чекајтв још само пола сата, па Квте видвти како грми наша паљба и праскају нашв бомбв. Алвкса je искочио налољв, И Луне je потрчао за њ-нм. Граната је фијукнула. Бродоградилиштв је засвнила јака светлост, заглушила експлозија. Иишта, ништа, другоаи, ми Кемо преКи roворио је Алекса док су ra првносили у болницу. Курир који је дотрчао у штаб да Јави донео је на гранчици крваву и пробијвну чизму, спустио je и заплакао. А читава бригада је говорила: - Алвкса je рањен. Алекса је рекао: »Ми морамо преКи« - и ми Кемо пре Ки... У рано Јутро далматинска првтходница прокрчила је пут. Читави дан, читаву ноК пребацују Радв и борци сплавари, гр/пе no седам људи. Код I Пролетерске непрекидна грмљавина граната и минаБукти no>kap бомби. У Кутима са сузама у очимл *— Олга рвже АлвкСину ногу. И са једном се може ратовати рекао Је АЛвкС-S кад се пробудио. наши прелазе, прелазе? Курири, који Су С0 преко Дрина, морали су прво да одговоре на питање: Како је Алекси? Свакм борац ]е поручиваО: »Алекса he са нама, идвмо Даљб...« Никад не би била скупоцвнија крв за трансфузију. Sa болницу у КуТима, на Трескавици, Врањици, то |e био само сан. Колико би људи дало крв? Колико Је часова Олга пробдила над Алексом. Алекса je у трајИој нвсвестици бунцао само о преласку Дрине. А кад |е уМирао, плакали Су Лекари, болничарке, борци и руководиоци. Кад год је долазио свести, на питање: КаКо ти je, Алекса? —* одговарао je: »Добро! Јвсу ли све бригадв прешле?« И последњи пут, кад ce освестио, Алекса je нзстављао по стоти пут понављану мисао: Прешли смо. И болница fce пре Ки. Бићв хранв и бољег смештаја за рањенике. Знао сам да ми морамо прећи, Драги Ммленкови-ћ

Напад на Алексиначки рудник

Полако и опрезно, скоро без икаквог шума, силазили смо са Буковине. Били смо радоснн што ндемо на непријатеља, али нас је мучило питање куда ндемо! Нико ннје локушавао да постави питање гласно, јер смо знали да нам нн зл живу главу не би пре времена казао. Hoh је црна и мрачна, једва Један другог видимо. Једна цигара иде из руке у руку и обилази целу двадесетину. Човек нма осећање да овде поједииац и не постоји. Сви смо једна целина, нераздво.јва целинз, која све више ојачава упркос бурама, које хоће да нас рззоре. У свитање зоре, стигосмо у једну шумицу. Тек ту примећујемо да се нагазвмо у алевсивачком руднику, непосредно у кругу 'самог рудника, између трећ'ег н четвртог окна. Полегасмо. Нико се није мицао. Прођоше први радници и страже. Њихова лкца показивала су нам да нису ни слу Тили да се ту »налазимо. Падала је киша н вода је почела да натапа наша одела.* Било је студено, али нисмо смели да учинимо ниједну сувишну кретњу. нзм ie објаснио ци-в вашег доласка. Рекао је, да се у Алексинцу налази око пет стотина Немаца, а око cauor рудника исто толико Бугара, који чувају стражу, Р>дкик је радио у КОрист вкупатбра, гребалб га је онемог уКити. Екоплсзивом, код-и смо пснели сз собои, требало је срушити три окна. Разделили смо се на групе и свака је група да>била сзој делокруг акције. Узели смо лампе и кго ралнии.а силг.знли у окна. На први погЛед није изгледалб ништа сумњиво. Радмици cv и дзље радили не обааирући се на нас. стражар је шеткао безбрпжно. Луиа чеуећа сдјеклвсла .ie јези&о кроз загушљиву атмосферу руднича. Јелсч доуг наогужаи револвером, поднеое стражару цев под грло и гиме n \ <. тг :- - 1 .■:н и вгза с? Немцнма и Бугаоима била ,је отсечена. Неки другови су стзвљсли екс -л • друга су саопштили радницима да ниПдан не може да се удаљи, јер је рудиик блсжиран. У прво окно стављено је 20 сандука експлозиза. Чекајући на потпаљивањет објалПњавали смо радницима циљ наше борбе. Многи оу били одушевљени али је*било и оних који су нас гледали са страхом. Псшто смо поставили експлозив почелн смо евакуисати рудник. Добили смо наређеше да пуцамо на стражу КОја се ивлазила пред магацинима. Један њихов стражар паде.' Од:едном се поче угибати, мирно вече проломи страховити поасак. Из првог окна покуља џиновски стуб црног дима. Радниии са запгљеним лампрма бежали су као да их ћавбли гоие. Бугари. мислећи да ,ie бомбапдовање, остсвљгли cv v паиичном бакству сав материјал и спрему. Мало затим. чулз се друга експлозија, па трећа и Алексиначки рудник био је онеспо собљеи за рал. Облацн црног. загушљивбг дима дизали cv се из сада nvcror оудника. Игади смо даље, ми. осветниин свога народа, кооз 6op6v смо се приближавали свом циљу СЛОБОДИ ништећи при том све што би нам могло сметати.

Милић М. Милоеављевић „Корчагин“

БЕЗИМЕНИ ХЕРОЈИ

У Плејадн палих бораца из редова партизаиа за бољи н праведнији живот сутрахшвице, вредно је споменути и оне који нам служе као водичи, или нам даЈУ вбавештења о позицијама и борбеном распореду окупаторл и његових слугу. Ти другови н друтарице. у већини случајева непозиати. указују нам дрзгопену помрћ своЈим добро-вољним залагањем и жртвовањем за нашу правед)цу ствар. Таквв је и случај из наше борбе приаиком ноћног напада наших батаљона на непријатељски утврђени положај пред оелом Бело Поље код Обреновца, 11 октобра. Кроз мрклу јесењу ноћ, праћену кишом, ваш баталмзн се прикривено приближавао непријатељу у циљу изненадног напада. Једва другарица мештанка из сеаа Белог Поља те ноћи ,ie служила нама као водич. Бдагодарећи н>еаом оддичаои аознава-

њу терена и нашој строгој конспирацији, подилажење нашег батаљона било је савошено успешно. Преплашени непоијатељ и не отконвши нас, растегћвао је свој страх непоекидним митоаљиоањем „V празно" Та његова ватра није нас била спречила да приспемо на одређеии део положаја. На челу колоне, која је вршила подилажење, била је другарица-водич. Она се иије ниједног момента двоумила у извршењу свога задатка. Чак и онда, када је требало успоставити изгубљеПу везу са штабом бригаде. Кроз кишу из „пш<аваца“ и ураган банача она је смело ишла напред, усправна и ведра изгледа, а кад се ватра мало притајила, спокојно је упитала: „Какав је сада мој задатак?“. „Млада реч“, лист 3 батаљона 31 С.У.Б. М. Јовичић, 1 чета

ИЗ ДНЕВНИКА

Децембарски мутан дан, пун б.лата н вгтра, који леди дах ► грудима. Сати 0чајно споро пролазе. Под теретом оловно-сивог сна склапају се трепавиЦе и кроз њих, као кроз цоне решетке ми казиремо живот: пуа борби, победа и усприа... А овдв гнијемо нас педесет и осам. Млади смо и једино што желимо то Је борба. Стрме шумске путање, на којима смо оставили евоје стопе жалв sa нама, нашим сновима и необузданом младошћу. Писали cv ми о Имзу Галичану... о оном младићу са ветром у коси, песмом на уснама. са бљеском мчње у очима. Убили су ra фашистички гадови једне премрзле и студене ноћи: везане његове руке биле су молре и отечен,е, на уснама крв ко,»а је лоптала из поломљених зуба, а у очима отровна мржк.а и презнр. ко и ce не да речима олсгуц. Дп-вели су mv msikv и неспећну, iep јој ie Имзо био гве. То је биЛО најтеже зз Имзз, тај пазтрти мајчин јеца ј залирао је до лна душе... Не плачи мажо! tboi син, твој Имзо. тво'и синови матко. ено их по оним брдима... доћи ће, осветиће, не бој се! Ту је показао на камење Кчче и Пипера. Имзо Галичан . . погинуо! А ова.ј дан сив и студен, .. ни cpUe више није топло, ни крв... Прел воатима одмерен бат стражарских цокула, а тамо, далеко брда н шуме, посребрене снегом... тамо cv другови наши... тамо је гледао Имзо Галичан. Н Н. лист болиице Ц прол. бригаде

Берач: Одмор

борци пишу...

Mu џ uauapt Хладан зимдки дан. Прошло је 10 сати. Команданта нема, а са нападом на бок је требало почети. Чете се смењују на положају. Две су у рову док се трећа скл»ња у неком пропалом кућерку. без кро« ва. Наилази командант сз подигнутом крагном на капуту и некако озбиљнија лица но обично позива команде чета, Предаје им задаталс Две чете имају у двема колонама,' са обје страле друма, ићи у правцу села и напасти непријатеља, док he трећа остати на истом месту у рову, обезбеђење, , Једанаест је сати. Коло,не обеју чегга одмичу у правцу непријатеља. Већ су само 200 метарз од села. Непријатељ Је лукав. Qh до сада не даје никакве знаке о себи. Извесни се борци почињу радовати, мислећи да ie нелријатељ већ напу* стио село. И.надаље иде колона, Ћутке. На отстојању. Одједном пзклена паљба бацача из средине села проломи ваадух.. Прве мине падају на друм. Чује се команда: лезн. За часак је читава колона легла потрбушке. Следеће миае падају поред колоне, једна пооред ње. Имамо рањеника, Iшлона убрзава пребацивањеи На отстојању, трчећим корацима, иду борци још за 50 корачаји напред развијајући стрељачки строј. „Шарци" почкњу. „Зорке“ такође. Руски машингевери не престају праштатн ни за тренутак. Потрбушке, милећи по блатњавом пољу, натп строј иде напред. Мине бацача, гралате тбпова, све гушће падају око строја. Т& њих не спречава. Они гурају даље. Пролазе носила. Једна! Друга. Друго ви на леђима изноое рањенике са поло жаја. До сада имамо четворицу рањених. Мине и даље пљуште око строја, но борци леже на месту. Ни мичу се! Место њих то чине „шарцн", „зорке" и бре«. гали. Они шаљу своје осветнлачке позћраве у село. Из строја ее дижу тројица. Иду у правцу тих кућз. Не . тиче се њих што грме „шарцн", н па> дају мине. Иду даље. Упадају у прву кућу. „Шарац је намештен и већ туче са њених прозора, ка центру села. ОдЈедвом се са страишим треском сруод граната посред куће. Шта ли је било са њи> ма, узбуђено су се питали многи из строja, а њнхови забринути погледи нетремице су буљили у упаљену кућицу. Ша>> рац се поново јавио из куће! Његови светлећи меци су ројем летели у правцу села. Грзнате су још гушће почеле да падаЈу око куће, Тројка се извукла. Један од њих је рањен у ногу. Другови Га прихватаЈу и воде до превијалишта, Итмнспопт Та т°' Рањеници С У свдемни за тоанспорт. Товаримо их у кола. Једаи од њих одбиш no.MO'h. Хоће сам да vcko,и ‘ „Пустите ме, иајку нм швапску' Ут бих «п М опеМ. ДО КOЛ£На а са * Кола су кренула, а хор рањевнха за> пјевао ie скоро научену песму: „Нема борбе, нема рата Без Николе кома.нданта“. Внт. СтоЈаповић ком. П бат. /V cpnces бригаде

gpol ia

МАЛИ БОРАЦ

Страна 7