Mladi borac

МРТВИ ВАСКРСАВАЈУ

ПРИПОВЕТКА ОД П. СМУРОВА

Људи су је пратили тужним погледом, ■многима су у очима ииле сузе. Она се осмехну тим блиским људима. У гомилн одјекнуше јецаји. Чуше се повици војннка. Девојка се попе на узвишење од дасака. Оданде 'се видело цело село и поточић и оближња шума и поље. Она се осмехну поново, али овога пута не људиTia, него свету у којем се родила, у којем je протекло њених двадесет година живота кратких као срећа, као радост. Војник јој обеси на грудн велику таблу, на којој су биле исписане на украинско.м језику речи; „Ово је Украина". tt>oj је постала разумљива цела та маскарада. Значи да Немац хоће да у њеном обличју погубн целу Украину. Одједанпут мешто непознато, огромно, истнсну из њеног срца страх, а у грудима јој се роди неко ново, досада недоживљено осећање, слатко као љубав. Војник јој је већ набацнвзо омчу на врат. Она је осетила да иора иешто да урадн нешто последше, алн неопходно. Отргнувши се од џелата, т>на внкну тако снажно да се чуло на цејк>м тргу: Друговн, они мисле да ће погубитн Укранну! То неће бнти! he живетн вечнто! Пуковннк махну руком, војннк трже конопац н девојка остаде да виси у вазлу-ху полако се њнхајући. Ветар се играо тракзма које су биле уплетене у њену илетеницу. * Трк дана касннје пуковник је имао ro•сте. У поноћ он устаде од стола и приђе лрозору. Пошто је одмакао у страну чоју, која је покривала прозор, он се заглела у ноћ, Звезде су сијале не треперећи. Де•сно од прозора мирно је стајало дрвеће & као да је нешто ослушкивало. У даљини te био трг. Црнила су се као катарка ви-сока вешала. На њима се назирала људ<ска прилнка. Ево ње, Украине. Она виси задављена омчом, укочена, немоћна. Пуковник се насмеја својој замисли. У том нстом тренутку одјекну страховнта експлозија. Право пред пуковниковим очима диже се на крају села пламен. 43оћ дуну пуковннку у лице тако врелим и моћним дахом да је он морао да отскочи од прозора. Непозната сила отвори с буком кућна врага. Зграда задрхта као Ла еу хиљаде људи пројуриле кроз собе. Просу се стакло из прозора. Гости ско-чише од стола. Утрча дежурни официр вичући; „Дигнут је у ваздух магацин муниције!“ ■Сви истрчаше на улицу. Са краја села, «з правца експлозије, допирало је пуцање *lашннки. Тамо су трчали војници. * Пред зору пуковнику јавише да је ухва-ћен човек који је дигао у ваздух магацин. ■Он нареди да га уведу. Официр уведе же ну. У соби је било полумрачно. Жена ■се заустави на вратима. Било је немогуће јој лице. Пуковник јурну не.стрпљиво к њој, грубо је повуче према -светлости и отскочн запрепашћен: Пред 4вим је стајала обешена жена. Немогуће је било цогрешити: видела се плавкаста /модрица. Шта је то? узвикну пуковник пожазујући на врат жене. Офицнр није одмах разумео шта хоће _да каже пуковник. Најзад, пошто је схва■тио, он рече: Цура се одупнрала. Војник је морао .да јој стегне врат. Не слушајући објашњења пуковник јур«у према прозору и одбаци чоју, Hano.љу је нестајало ноћи. Млечно-бело свита-ње лебдело је над селом. Видео се трг ■м стуб од вешала, који је штрчао као катарка са ко>е су уклонили једра, Где је леш? повика пуковник. Ја вас питам; где је леш? викао је он -Офидиру. .. .Те ноћи пуковник није тренуо оком. Војници спадоше с ногу тражећи леш обешене жене. Претражили су и прекопали -све, али ништа нису нашли. Мештани су •остали упорни; нису помогла ни мучења. Нису рекли ни име обешене жене, „Нс внамо“, говориле су жене. „Није она из •вашег села“, одговарали су старци, Држа.ла су језик за зубима и деца. После доручка пуковник отвори своју овеску и поче да пише; „Можда ћеш ти некада прочитати ове редове. Да ли ћеш ми веровати? Имај ви,ше поверења. Данас сам за тренутак поееровао да мртви васкрсавају, а ја нисам склон мистицизму, ти то знаш. Међутим, овде се дешава нешто необјашњиво. Овде ■маилазиш на прсте нечастивога. Например, изненада оживи пањ и пуца на тебе из машинке, или се у соби у којој ти спаваш д>азмакне таваница и над тобом се појави партизан с пушком или пиштољем v руци, *ао што је то био случај са мојим познаником мајором Форстом. Ових дана сам сбесио једну партизаику. Њен леш је внсно

на тргу. Прошле ноћи је у селу одјекнула експлозија. То су партизани дигли у ваздух наш магацин муниције. За време експлозије нестао је леш обешене жене. Неколико часова касније к мени су довели жену која је изазвала експлозију. То је била она, партизаика коју сам обесио.

Пуковник рече Хајнау; Ако не можемо да је задавимо, ми ђемо покушати да је спалимо. Видећемо да ли ће се дићи из пепела. Он је наредио да се све припреми као прошлог пута: да се заробљеница обуче у украинско одело: да јој на грудн обесе таблу с натписом: „Ово је Украина": да се скупи што више народа. Нека гледају; можда ће их тај призор опаметити, ...Тихи сутон је обавијао село када је пуковник издао наредбу да се ватра потпали. Војник је полио дрва бензином и ватра плану. Траке пламена се зањнхаше у ваздуху н задрхташе као жнве. Сада су свн јасно видели стуб и за њега привезану девојку. Изгледало је да ватра хоће да је подигне и однесе горе. Огњене шапе су сукале све више и пружале се према лицу мученнце. Збогом мама! Збогом Украино! викну девојка и поче да јечи, Свнма се учинило да то јечн цела Украина, измучена н изранављена он непрнјатеља. Свакоме се стеже срце. У гомилн се чуше јецаји. Ћутке су стајали офицнрн. Фотографи су шкљоцали апаратнма. Са стуба су допирали јауци. Нико више није могао да задржи сузе. Одједанпут се свима учинило да је девојка коракнула, пошла напред: то је изгорео стуб и срушио се у ватру. Гомила јурну ка ломачи гурајући војнике. Одјекнуше пуцши, крици. Пуковник се окрете и крену брзо кући. Њему се чинило да за њим иде неко неумољив и нераздвојан као сенка. Он је погубио до сада стотине људи, али никада није ништа слично осећао. То није био страх, није била грижа савести: у њему је савест била давно успавана. То је било нешто ново, необјашњиво, нека сасвим неразумљива зебња. Те вечери се пуковник напио, што му се давно није десило. Пио је недељу дана. Он је беснео, како су говорили официрн и војници, којн су му пали шака тих дана. Једне ноћи пуковник коначно заспа чзрстим сном. Хајнау није могао никако да га пробуди. Он му је ужурбано и узбуђено нешто причао, али пуковник није могао иикако да схвати шта му се управо говори. Најзад до његове свести допре реченица: „Дигнут је у ваздух мост“. Она је, као пуцањ топа, одмах пробудила пуковника. Како?! Мост? Ствар је текла овако. На стражи код моста је стајао војник Кранц. Он је приметио у даљини неку прилику, Кранц је упалио рефлектор и управио зрак светлости у томе правцу. Боље би му било да то није радио. Заслепљена светлошћу, на њега је ишла обешена и спаљена Украина. Војник опали, али промаши, вероватно због узбуђења. На пуцањ дотрчаше и други војници, готово цела стража. Они јурнуше за женом која је бежала. У том тренутку одјекну експлозија. Жена је, вероватно, имала задатак да привуче на себе пажњу страже. Да ли су је ухватили? Она је овде. Изгледало је да је пуковник био спреман на све, али оно што је видео пренеразило га је. Уведоше девојку. То је била још увек она иста, која је себе назвала Украином. Само јој је лице изгледало млађе, као да је сишла са ломаче обновљена и подмлађена. Пуковник изгуби присебност, Он истрже револвер и пуцањ одјекну. Девојка паде, а да није ни јаукнула, док је пуковник продужио да решета мецима њено тело.

Прошло је неколико дана. Пуковннк је седео једне ноћи за столом. Прозор је, као и увек, био покривен црном чојом. Споља је допирао бат корака стражара, одмерен као куцање часовника. Пуковннк је писао: „Не могу да среднм мисли. Пре извесног времена сам спалио на ломачи двојника обешене Украинке. Пре неколико дана био је дигнут у ваздух мост. Војници су ухватили партизанку, То је била она, Украина, коју сам ја два пута погубио. Овде постајеш сујеверан: Хајиау је до смрти избатинао неколнко десетииа сељанки, али није могао да сазна ко су те девојке. Једна баба је на саслушању рекла; „То су анђели сишли с неба да казне в.ас, изроде!" И стеарно, те девојке личе на анђеле, како нх цртају овде по руским храмовииа, Чак су и међу нашим војннцима отпочела празноверна прнчања. О.чи

су готови да у свако) девојци виде бесмртну осветницу са много ликова". Пуковник је ставио тачку. Одједанпут му се учинило да има некога у соби. Он погледа у правцу прозора и замало што не викну. На тамном пољу црне чоје стајала је Украинка. Пуковник је хтео да зграби пиштољ, али га је девојка предухитрила. Она диже руку у којој је био -револвер и рекавши: „Украина живи!“ испали метак у њега. Када су у собу утрчали Хајнау и дежурни официр, тамо осим пуковника није било никога. Пуковник је седео заваљен у фотељи. У његовим мртвим отвореним очима заледио се израз ужаса. Војници су под прозором нашлн мртвог стражара; из његових леђа је штрчала дршка ножа. На тргу је био на стражи војник Кранц. Он је касније причао, у поверењу, да је те ноћи видео како је дух обешене жене пошао према школи у којој је становао пуковник. Он је чак није ни зауставио, пошто је веровао да му се то само привиђа. * Ја сам заборавио овај догађај, као што сам заборавио и стотине других, које сам чуо поред ватре, у кровињари, рову и земуници. Међутим, пре изаесног ја га се сетих и то под овим околностима; Наредник Кривенко је са групом смелих људн упао у непријатељски бункер. Немцн су се огорчено бранили. Са узвиком: „Украина живи!“ Кривенко је јурнуо првн кроз врата бункера, Он је убио пет Немаца, али је и сам пао смртно погођен немачким метком. Борци пренесоше рањеника под јелу и положише га у плитак ров у снегу. У наредниковом џепу нађосмо новчаник и у њему слику, на којој су биле четири младе девојке плавооке, плавокосе и необично сличне једна другој. Ја сам такву сличност деце виђао само у оним породицама где срећа и љубав нису никада биле ничим помућене. Окренух слику и на полеђини прочитах речи: „Милом и драгом брату Феђн“.

Нови јуриши

У ниском бришућем лету, Пљуском куршума Шибамо змију клету. Летимо, корачамо, косимо! Заставу освете, свете, На запад носимо! Освета страшна за крваве бусије, За спаљена поља Русије, За Крагујевац, Праг, Варшаву, И шпанску крваву траву, За логоре, куршуме, конопе, За чизму под грлом ЕвроаеЈ Јуриш! Прелетимо кланце и равннце, Срушимо из темеља тамницеl О, силна крила, Блистава од росе, Нека вас жеље тлаченмх, Као зору жуђену, Над брдима узносе! Елисо моја, Махни силније, јаче, Просврдлај даљине сивеl Однеси ме тамо, Гдје се б ори и плаче, Гдје нам се диве! Јуриш, Јер сјутра Ново ће плеше дисатм, Нове се књиге писатм, Ново се сјеме сијатн, Ново нас сунце гријати! Јуриш! Иза првог врхунца Зора нас чека! Ура, за слободно небо, Ура за Човјека! ЧЕДОМИР ВУКОВИЋ

»СИЛЕ«

ЋОСИЋ - ДИМИЋ

„Силе“ су пре рата биле приказиване врло кратко време, да би затим биле забрањене. Као велики број драма, које су слободно третирале друштвене проблеме, „Силе“ су биле забрањене зато што су указивале на известан број негативних појава у тадашњем друштву. Па ипак н за кратко време свог приказивања „Снле" су стекле вел-ику популарност. Речи протеста, које је изговарао Ненад Бајкић, речи које су у себи садржале толико огорчености против свих мрачних сила, које спутавају човека, биле су увек бурно поздрављане. Данас „Силе“ не делују онако снажно као раније. Новн друштвени условн и пуж развој народног живота умањују снагу самог дела. Данас ми на многе проблеме в на многе акције не гледамо само као на начин на који ћемо стећи задовољење нлн на који ћемо утешити поннженог човека у нама. Напротив, ми тражимо да свака акција има јасан циљ, да она произлаза из односа друштвених снла и да буде унапред припремљена. Природно је да „Силе" нису могле на овај начин да третирају друштвене проблеме. Зато ове в нису уствари верна слика друштва кога описују, већ су само докуменат о прнликама и условима под којима се развијала књижевност у бившој Југославији. Главна личност драме, Ненад Бајкић, ступа у живот несвестан средине у којој живи. Он на сваком кораку тражи поштовање човека, искреност и поштење. А те особнне су тако неповратно нестајале у доба када је прилив страног капиталабно велики и када је грозннца за новцем в богаћењем захватила масе трговаца, зеленаша и фабриканата. У тој нездравој средини, где су се у име новца продавалв част, породица, имање, политичка уверења и пријатељство, човек који ннје потпуно свестан свога положаја ннти позитивних снага које леже у друштву, мора да се осећа изгубљеним. Ненад Бајкнћ по свршетку гимназије ради као коректор у једном политичком листу. Рад у редакцији, безобзирна корупција и лаж у њој, стално указују Бајкићу на трулост друштва у коне политика служи прљавнм интересима политичких шпекуланата, а не интересима народних маса. Изгледа да у целом друштву нема позитивних снага, Једина личност, која схвата сву прљавштину и ннскост поквареног друштва јесте Андреја Дреновац. Али и он је, чак много више него остали, потпунн роб безобзирног искоришћавања својих послодаваца. Једино у тренуцима када је потпуно пијан он губи оно тешко осећање завнсности и ништавности човека у себи. Тада он храбро иступа против свих сила неправде н корупције, да би одмах затим, када га глас главног уредника опомене на рад, постао поново послушан аутомат. Друга личност у драми, Александра Мајсторовић осећа да је друштво искварено, но она против тога не може да се борн. Цела њена личност одређена је њеним пореклом, васпитањем н наслеђеним особннама. У одлучним моментима, када треба раскинути са ранијим животом, она неће бити у стању да донесе ту одлуку. Остале личности чине низ људи код којих су позитивне особине човека сведене на најмању меру. У таквој средини Бајкић доживљује велике кризе. Њему ннје јасно да трговачки интереси вреде више него истина. Он не може да схвати да је потребно радн каријере жртвовати све оно што је добро у човеку, да је потребно жртвовати и љубав и пријатељство. То сазнање нагони Бајкића да руши све нездраве односе у друштву. И када доживи трагедију свога најбољег прнјатеља он ће, изазван обесним смехом раскалашних и развратних људи, да пуца на проузроковаче те трагедије. Тај Бајкићев гест, окарактерисан као злочин, није ништа изменио у утврђеним друштвеним односима. Бајкићева је погрешка у томе што он ннје схватио потребу органнзоване борбе зз извојевање права човека. Овако његов гест значи само лично задовољење угње теног човека. Режиски „Силе" су врло добро постављене, Помоћу покретне бине у многоме је појачан темпо радње, тако да она може нормално да се развија. Једино сцене из реакције нису у довољној мери живе У њима се не осећа ужурбаност. рада, ннги нма природног кретаља лнчности.

Bpoj 29

МЛАДИ БОРАЦ

7