Moj život i rad

' Конструисао сам једна парна кола која су ишла врло добро. Имала су један казан грејан минералним зејтином који је давао много снаге и регулисавао се тачно. Али казан је представљао извесних опасности. Да би се добила потребна снага без употребе одвећ тешког и одвећ гломазног апарата, требало је да казан ради под високим притиско&у Међутим, сести на један казан под великим притиском 1 који може експлодирати и бацити вас у облаке, ствар је врло мало привлачна. Да бих постигао извесну разумну сигурност, морао сам томе органу дати један вишак тежине, који је поништавао економију добивену превеликим притиском. две године нисам престајао да правим огледе на разним родовима казана. После тога, одрекао сам се дефинитивно идеје о стварању кола која би кретала водена пара;

Први мотор са експлозијом. Неколико година пре тога, кад сам био шегрт, читао сам био у неком енглеском научном листу један чланак о машини са „ћутљивим гасом“ која је тада почела да улази у употребу у Енглеској. Мислим да је било речи о Отовој машини. Њу је терао светлећи гас и имала је само један велики цилиндер. Моторна снага, долазећи тако наизменично, изискивала је употребу једног необично тешког волана. Овај апарат је био далеко од тога да пружи онолико снаге, по' килограму употребљеног метала, колико је давала једна парна машина, и употреба светлећег гаса изгледала је немогућна на путу. Он ме је ннтересовао, дакле, у истој мери у којој би ме занимао сваки други апарат. Пратио сам у научним часописима напретке ове машине и, нарочито, податке и напомене који су се одкосили на могућност да се светлећи гас

18