Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog, str. 42

38 Веи

— прихвати Нада п седе. — Шта ћемо с њомег.. После довршеног учења у Вишој Женској Школп потребно би било допунити њено образовање.

Никола се лако накашља, па рече; — Мислим, Надо, да моју Верицу пошљемо у какав швајцарски или француски пансионат, где би могла остати две до трп године... То ће, зацело, бити п теби по вољи, је ли, мила моја, Верпцег.

— А ја сам, слатки оцо, начинила сасвим други план, — рече Вера озбиљнијим тоном. — Најпре, опрема за матуру у енској Гимнавији, а затим, филозофски факултет... Зар то не би било бољег

— Хм! Матура, филозофски факултет!... Шта ти, Надо, мислиш |

— Менп се не допада ни једпо ни друго.

— Незнам зашто би била противна да моја Верица пробави коју годину на страни, у културнијој средини, где би добила п веће лакоће у језицимаг... Вера ми јејош врло млада, ту је Никола загрли, — требало би се што више користити до зрелијег доба, када ће на ред доћи и спрема за домаћи живот.

— Не, оцо! Ради језика и културније средине неће бити потребно да се ја п ти растајемо од ње за тако дуго време, што би нам врло тешко било...

— Да, да, — одобраваше Никола п покретом главе, осећајући како би му одиста бпо врло тежак растанак од љубимпце своје. — Па шта ти мислиш

— Пре свега, Вера је у пемачком језику постигла довољну лакоћу. У француском има добру граматичку основу из школе, а за говор биће одсад моја брига... Ових дана отпочели смо п с енглеским...

— Шта, енглескиг Моја Верица енглески! А ви ми ништа не кажете“