Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

о

Све то чинило је да је београдски »корзо« (Кнез Михаилова улица) опустео. И уопште, дневни је саобраћај улицама био незнатан; виђаху се скоро само запослени људи.

Али је фебруар карневалски месец. Балови, маскен-балови, концерти и позоришта, прошевине и свадбе, журови и свакојаке забаве пи провођења беху у великом јеку. Ни силни ветрови, ни блато и поледице, ништа није ометало ни млађе ни старије да неуморно јуре са једне забаве на другу; фијакери и аутомобили (који тада беху већ ушлим у приватну употребу) тандркали су и зврјали улицама целе ноћи... Свет се забављао.

С престанком дуготрајне и несносне кошаве убрзо је пестало снега и у вароши и по оближњим пољима; благ поветарац посио је собом пријатну топлину. Насташе лепи мартовски дани. Из соба и салона изишло се на улицу и у околну природу која се почела брзо зеленети. Сјајни и топли зраци оживљаваху и душу и тело, кретаху из зимског мртвила сав живот органски. СО нестанком последњих платна снежних почело је већ нестајати и висибабе, а па присојним окомцима зелених брежуљака плавила се љубичица, испуњавајући ваздух миомиром. Излетници из вароши крстараху по пољу и брежуљцима, а гимназисти са зеленим лиманим кутијама о рамену хитаху на Топчидерско Брдо и Кошутњак да свежим примерцима пролетње флоре попуне своје хербарије.

Друштвени живот престопички, после дуготрајне зиме и карневалских забава, беше ушао у равнији колосек. Мирно су протицали дани Великог Поста у којима је мало ко постио.

Све је текло нормалним током.

Само се на улицама и корзу опажала много већа живост. Омладина оба пола прекрилила је Кнез-Михаилову улицу, Теразије и Калимегдан који се почео будити из мртвила зеленим