Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

a aaa aka

Прво је објавио путопис Писма из Шпаније, затим је 1900 издао роман Бјереници, а после се одао скоро искључиво писању драма. 1913 приказана му је у Загребу Диоба Јакшића, 1917 Змија младожења, а 1925 Баш-челик. Матица Хрватска издала му је 1918 и наградила Војводу Момчила, а 1919 Краљевића Марка. Осим тога Д. је написао, у загребачким часописима неколико чланака из теорије о драми, о трагичноме, о режији и т. д. Особина његовог рада је у томе, што све теме и мотиве црпе из народне поезије и тежи да створи свој тип национално-симболично-алегориске драме.

ДИНАР (од латинске речи denarius, eсетак), сребрни новац, који су Римљани ковали први пут 268 пре Хр. у вредности од 10 аса. У средњем веку био је новчана. база у германским и италијанским земљама. И Арапи су употребљавали израз dinar, aJm за свој златан новац. У српекохрватски језик дошао је динар преко грчке речи. депатоп, што је у византискогрчком гласило динарион. Д. се први пут помиње 1330, затим у Душановом Законику и т. д. На српском новцу имамо име на једном комаду Вука Бранковића. Ковање старо-српоких Д. почиње за време краља Милутина и Драгутина. Имитирали су млетачке грошеве или Д. У Дубровнику се ковао Д. од краја, 13 века, или од почетка 14 века до 1761. Тежина и вредност старо-српеких Д. често се мењала. Најстарији Д. краља Милутина и Драгутина, одговарају још потпуно млетачким узорима (2:178 ут). Ускоро они опадају. 3/5 1282 забранили су Млеци оптицај српских Д. у својим земљама, пошто су били отприлике за једну осмину (тачно 1807 г место 2'178) лакши од млетачких матапана. Опор се у овој ствари одуговлачио и био је у Италији тако познат, да та је и Данте поменуо у својој Сошпштев а. У почетку 14 века, изгледа, да, ce тежина Д. опет поправила. Под царем Душаном Д. је знатно пао (средња, тежина 1429 т). Душан је ковао и полудинаре. На крају српске самосталности ту средњем веку и за време деспота, тежина Д. се јако колебала. Д. Ђурђа. Бранковића, последњет српског деспота, који је ковао, имају тежину мање од 1 г. — За дубровачки Д. знамо, да, је 1337 одређена, средња. тежина од 1:951 т. У Дубровнику тежина Д. стално пада, да је она, 1621 била, само 0642 (односно са, 6% за, трошење у оптицају 0684), а 1761 на крају ковања Д. 0'434 г. В. Сара.

ДИНАРА, планина на граници Далмације и Босне, између Ливањског поља на североистоку, а. реке Бутишнице — од Граба до Книна — и Цетине на југова,паду. Највиши висови од северозапада, ка, југоистоку су: Шиљак 1299 м, Орловац 1484 M, Динара 1831 M, Гњат 1806 м, Ве-

ДИНУЛОВИЋ

лики бат 1851 м, Јански врх 1790 м, Јан-

· ково брдо 1779 M, Троглав 1918 м, Сокол

1589 м, Јелови хумац 1357 м, Камешница 1810 M. Југозападним подножјем пролази друм. Грачац и Бихаћ —Книн—ВрликаСињ—Оплит и Метковић, преко планине друм Сињ—ЈЛивно. Других попречних путева кроз широко и дуго било Динаре нема, · због несташице нижих превоја и дубоких кланада.. Д. се одликује својом дивљином, непроходношћу, приличном пошумљеношћу и великим бројем малих снежаника, у којима се снег стално здрави ДИНИЋ МИЛОШ, директор гимназије (25/7 1864, Крагујевац — 6/7. 1991, Пожаревад). Ниже школе и философски фалкултет свршио је у Београду. Као студент природних наука, заволео је теологију, а нарочито петрографију, у којој се после усавршавао у Геолошком (Заводу Белике Школе и у Паризу код професора, Фукеа и Мишел ЈЛевиа. Као професор служио је у гимназијама у Београду и: Пожаревцу, а, девет година, био је директор српске тимназије у Цариграду: Последњих година, био је директор у Пожаревцу. — Д. је написао две стручне студије: О еруштивним стенама. у околини Оофије (Анали Балканског Полуострва, књ. ШП, 1899) m Неколико кристаластих шкриљаца Западне Бугарске (Геолошки Анали, Ш, 1891). ЈЕ. ДИНКА, врста винове лозе с црвеним грожђем. Раширена је у Славонији и Срему. 2 Ор

ДИНУЛОВИЋ СВЕТИСЛАВ, глумац (7/8 1855, Београд — 6/5 1923, Земун). На, позорницу је ступио 1871, у путничкој друг“ жини Фотија Иличића, која је тада била, у Старим Бановцима (Срем). ШЊегова га је породица силом вратила кући, али он је опет побегао дружини. Од 1872 био је члан Џелешеве Дружине, (Српског Народ– ног Позоришта у Новом Саду, Земаљског Казалишта у Загребу, затим ушравитељ дружине, коју је сам водио по нашим крајевима. 1878 ангажован je sa члана Народног Позоришта 'у Београду, у којем је остао непуне две године, јер је 1880 опет провео своју дружину кроз Банат, Бачку и Орем. 1881 опет се вратио у Народно Позориште у Београду, где је остао као сталан члан све до своје смрти. 1896 постављен је за редитеља, а исте године 4/10. прославио је своју двадесеттетотодишњицу у улози Валентина (Распикућа). 11/10 1910 прославио је своју четрдесетогодишњицу у улози Орећка (Сељак као милионар). Већ пре тога, Д. је почео. губити вид, те је убрзо морао напустити рад на позорници. За, време Светекот Рата, Д. је био прешао у Румунију, а из ње у Русију (Екатеринослав). По повратку у отаџбину играо је новембра 1919 у сали касине (Београд) улогу Саве Савића, (Шротекција). После тога повукао се у мир.

== 999 —