Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЕТНОГРАФСКИ МУЗЕЈ У ВАГРЕЂУ

се, због тескобних изложбених просторија, не могу изложити.

И ако је Етнографски Музеј за време рата, претрпео веома осетну штету, и ако је због малих просторија препун ствари, располаже ипак за етнографа драгоценом и веома интересантном збирком народних рукотворина, која је и ван граница отаџбине позната и цењена.

Публикације #. М. су: Др. Сима Тројановић, Музички инструменти Етнографског Музеја (Оветлост, 1901); Момчаник · (Орпски Књижевни Гласник, 1903); Сретеска Жупа и њена изумрла ношња (Зборник радова, посвећен Ј. Цвијићу, 1920); Н. Зега, О Николи Арсеновићу (Народна Старина, 1923); Вођа кроз Етнографски Музеј (1994); MH. Sema, Die Minze als Schmuck [Zeitschrift fiir Volkskunde, 1925),

Н. Зега.

ЕТНОГРАФСКИ МУЗЕЈ У ЗАГРЕБУ. Етнографско ~ одељење – Хрватског Haродног Музеја, као државни | HHCTHтут, основано је 1919. (В. Бергер С.) Е. M. ma око 30.000 објеката, претежно из наше државе, а нарочито из Хрватске и СОлавоније, отсек за »пучку музику«, са збирком народних музичких инструмената и фонографском архивом, знатну збирку цртаних орнаменталних и других етнографских мотива и богат фотографски материјал. Главни је рад Е. М. сабирање и сврставање материјала, а. публицирање је почело 1925, · издавањем Збирке југославенских ~ орнамената. (B. Beprep 0.) BP.

ЕТНОГРАФСКИ МУЗЕЈ У ЉУБЉАНИ. Љубљански Земаљски Музеј отворен је 410 1831, 'и већ тада је постојало у њему Етнографско Одељење. Доцније је Мувеј носио име Видо шШпишт, у почаст аустриског престолонаследника Рудолфа, све до пропасти Аустрије, у јесен 1918. За изложбу етнографских предмета одређена је била једна повећа дворана, и на томе је остало до данас, због несташице простора. На рачун етнографије у једној истој згради налази се, осим лапидаријума археолошких и индустриских збирки, још и нека стара библиотека, земаљски архив, галерија слика и француски институт. Само природњачко одељење заузело је половину | свију изложбених ~ просторија. Иницијативом Н. Жупанића био је, уредбом владе у мају 1921, установљен у Дежелном Музеју и Етнографски Институт, мало доцније · промењен, министареском одлуком од 14/12 1922, у H. M.

JK.

ЕТНОЛОШКИ СЕМИНАР. BH. брнинари (Заводи-Институти) на Университету у Ђеограду.

ЕШКИЋЕВИЋ ВАСА, сликар (децембра, 1873, Ириг, Срем). Основну школу свршио је у родном месту. После дужег лутања отишао је у Беч, и. уписао се у једну

приватну сликарску школу. После три године отишао је у Русију, где је свршио петоразредну уметничку школу, као питомац руске државе. После те школе похађао је још три године приватни институт књегиње Тенишеве, у коме је предавао Иља Рјепин, а 1900 примљен је у Императорску Академију Уметности, коју је свршио 1908, као Рјепинов ђак, добивши диплому за конкурсну слику Забајкалски Козаци у манџурским кланцима. У исто време излагао је на изложбама у Москви и Петрограду. За време Светског Рата напустио је Петроград, и као добро-

"вољац је у војсци провео пет година. Нај-

већи део његових старијих слика остао је у Пегрограду, а сада ради скоро искључиво сцене и положаје из ослободилачког рата. Живи у Новом Саду. PB. JI.

ЕШТАФЕТА (ШТАФЕТА) су се звале хитне поштанске пошиљке, које су се по коњанику ванредно слале у места опредељења, одмах чим су пошти предате, без . обзира на време када су предате. E. су биле уведене одмах кад су у Србији основане редовне поште, височајшим решењем (уредбом) Устројеније Поштанског Заведенија, 15/10 1843. Могле су се слати и у места ван поштанских линија. Поред обичне поштанске таксе, која се унапред плаћала, наплаћивала се још и такса ва коње, и то: за Е. до 7 ока тешку на један сат од једног коња 4 гроша чаршиска (0:80 динара), а преко 7 ока на један сат од сваког коња 6 гроша (1:90 динара). Осим ове таксе прималац је био дужан платити кад прими пошиљку 4 гроша, ако је у месту где је пошта, а 8 гроша (1'60 дин.), ако је у месту изван поштанских линија. Ако се унапред не би могла одредити такса за Е. ван поштанских линија, пошиљалац је био дужан депоновати извесну суму за покриће трошкова, који се нису могли предвидети (најам приватних коња и т. д.. Законом од 251 1866 такса је била смањена на три гроша (0:60 дин.) на сат, без таксе за тежину, а изменама и допунама тога закона од 19/19 1879 повећана је на 1 динар на сваких 5 км даљине, такође без таксе за тежину. За сваку ., предату на отправљање, пошиљаоцу се издавао бесплатно прост рецепис, но ако је Е. предана на повратни рецепис, онда се наплаћивала такса и за повратни рецепис. Чим каква НЕ. присле у место опредељења, одмах се предавала примаоцу, на начин као и препоручена писма. Ако се примаоцу није могла предати, ма из ког узрока, враћала се пошти од које је дошла првом редовном поштом као препоручена, и за тај по-

вратак наплаћивала се такса за препору-

ку. По закону о поштама од 25/1 1866 за изгубљену или упропашћену Е. плаћала се пошиљаоцу накнада, поред плаћене таксе, још и 240 гроша (48 дин.), а по изменама и допунама тога закона од 19/12

= 722