Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

то његова странка тражила. Под кнезом Милошем председник (авета, он је под кнезом Михаидом, који Ta није марио, стављен у пенсију (1861), када је на владу дошао Гарашанин са кжонсервативцима. За време бомбардовања Београда добио је М. команду над целокупном народном војском. После погибије Михаилове, либерали су га кандидовали за намесника, али је Блазнавац спречио његов избор, и дао му, у име накнаде, место кнежевог тутора. Сматран је за вођу либерала од 1858. Постао је председник министарства са портфељем министра Грађе-

вина 1875, када су се обе фракције либе--

рала (либерали од 1858 и либерали од 1868) удружили, да образују заједничку владу. Ово министарство није било дута века, али 1876 М. је с истим друштвом дошао опет на владу, и његово друго министарство водило је оба рата. с Турцима. М. је сишао с власти 1878, после Берлинског Конгреса, а 1879 дошао је у сукоб с Ристићем, поводом железничкога питања. После тога М. није више учествовао у политичком животу. Овоју кућу завештао је српском Народном Музеју. Литература: Милићевић, Додатак Поменику, 97. С. Јовановић.

МИХАЈЛОВИЋ ЂОРЂО, сликар (3/2 1875, Тузла — 19/9 1919, Тузла). После основне школе у месту рођења, почео је учити трговачку школу, па затим наутичку у Бакру, а напослетку је свршио трговачку у Трсту за 4 године. Натињући сликарству, 1899 дошао је М. у Београд, у приватну сликарску школу Ристе Вукановића. Истакавши се међу осталим ђацима, после тодину дана стекао је мецену у Љ. Кремановићу, који га је послао у Минхен. Годину дана учио је приватно у атељеу професора Ажбеа, затим се уписао у Уметничку Академију код професора Халма. 1904 прешао је професору Лефцу, и уз њега је радио до краја 1906, кад је дипломирао. Из Минхена је пошао на усавршавање и студије у Италију и у Париз. После неколико тодина вратио се у место рођења, али тек што је почео да самостално ради разболео се од туберкулозе. — 1914 Аустријанци су га узели у таоце, а пошто је М. и ту, упркос све тежој болести, остао пркосан националист, интернирали су та у Арад. Услед злостављања М. овде погторшала, се болест, па да не би тамо умро Дустријанци су га послали кући (1916). Овде се повремено придигао, покушавао је и да поново ради, али без успеха.

М. је имао добре уметничке квалитете. Истицао се нарочито као цртач. За живота стигао је да изложи неколико студија у Минхену. — 1912, приликом 1У Југословенске изложбе у Београду и 1917 у Сарајеву, али, пре но што је развио своју снагу, пре но што је успео да створи које веће и израђено дело, сломила га,

МИХАЈЛОВИЋ

је, прво, болест, а затим, Оветски Рат. Ипак, оно десетина колористички взанимљивих пејсажа, међу овима Вила на мору, Пут, оно неколико портрета, у масним бојама и у пастелу (на пр. Аутопортре), а нарочито велики број цртежа и студија нагога, писаљком и угљеном, очуваће лепу успомену на М., као на ваљаног члана нашег модерног сликарског нараштаја. И као човек М. је био на свом месту, прави предратни националиста, он је својим животом платио слободу своје отаџбине. В. Петровић.

МИХАЈЛОВИЋ ~ ЈЕЛЕНКО, ~ професор, управник (Оеизмолошког Завода у Београду (11/1 1869, Врбица, срез тимочки). Основну школу учио је у Врбици, гимназију у Зајечару, Велику Школу у Београду, где је свршио природно-математички одсек (1892). Од 1892/94 био је предавач учитељске школе у Београду, а 1895 професор у Крагујевцу и 1 београдској гимназији. 1896 упућен је на рад у Метеоролошку Опсерваторију Велике Школе у Београду, где је остао до краја 1905, када је постављен за професора реалке у Београду. 1906 изабран је за асистента Геолошког Завода у новом сеизмолошком одсеку, где му је поверено извођење систематске организације за прикупљање и проучавање података, о потресима, у Србији, и држање помоћних предавања из сеигмологије. 1909 постао је шеф новоподигнуте сеизмолошке станице на Ташмајдану, а 1919 управник Оеизмолошког Завода. У сеизмолошкој струци се усавршавао у Страсбургу, Џаризу и Берлину.

М. је у разним часописима публиковао више стручних и популарних чланака из астрономије и метеорологије, а стручан рад му је: Кишне прилике Београда (1901). Из школске литературе штампао је упбенике: Екепериментална физика за ниже разреде (8 изд. 1925), Експериментална физика за више разреде (1995), и неколико стручних расправа: Опектроскопија (1901), Фотометрија (1901), Термометрија (1905), Фотографија (1905). Од 1904 М. се бави специјално сеизмологијом, из које је публиковао више оригиналних и стручних радова: Садање стање сеизмолошке науке (1904), Организација, сеивмолошких проучавања у Орбији (Зап. Орпског Геолошког Друштва, 1906; на неMaHKOM y C, R, du I Congrčs Internat, de Sismologie a la Haye 1907, Budapest, 1908), Најновије трусне катастрофе 1901—1905 (Нова Искра, 1906), Нови принципи у сеизмологији (1908), Сеизмичке периоде у Орбији и њихов активитет (Глас, 77, 1909, на немачком у С. К, ди П Сопрге5 Internat, de Sismologie A4 Леглан 1909, Budapest, 1910), TpycoBn y Новој Србији (Гласник Орпског Географског Друштва, 3/4, 1914), Resultats des ćtudes sur les tremblements de terre d'aodt et de septembre 1912 sur la mer de Магшага (С,

= 847