Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š
из бивше Бугарске, т. ј. и доњомезиски и македонски, устао за ослобођење од Византије и за обнову Симеоновог царства и патријархата, да су (О. и његова браћа. тек тада први пут постали бугарски цареви, и у опште владаоци, и то не само у Македонији, него и у Доњој Мезији, и да. су тек 976' отпочели обнову (Симеонове царевине и патријаршије.
_ Међутим, силни византиски цар Васиmaje II, савлађујући са све већим успехом и унутрашње, претендентске, побуне и спољне, муслиманске непријатеље на
азиској граници, дејствовао је све јаче и · против С. на Балкану (од 991), задајући
му, час он сам, а час преко својих спо-
собних војвода, тешке ударце. Шри шогратку са пелопонескот похода, (О. се једва спасао жив из страховитот пораза, који му је приредио нови царев командант
Солуна, Нићифор Уран, изненадивши : та,
ноћу на набујалој тесалској реци (Спер-
хију (996). Од тада је ствар С. пошла натло низбрдо. Он је претрпео нов пораз
у битци са самим Василијем код Скопља,
(1002). На то је господар. Скопља, ушко-
пљени царевић Роман, кота је О. био на-
местио да ту влада, предао Скопље Василију. Цар га је за то наградио, узео га. је
·к себи у Византију и поставио, под висо-
ким дворским византиским титулама, 3
команданта једног малоазискот примор-
скот трада. Најзад, у битци код Беласице под Струмицом, БВасилије је сасвим са-
тро С. (1014). Овај је и сам том приликом ·
једва изнео главу, утекавши у Прилеп, али је изгубио неких 15.000 заробљеника. Василије их“је све дао ослепити, оставивши на сважу стотину по једног са једним оком за вођу, и испратио их је тако ()., који је пред тим. језивим призором сасвим клонуо, и духовно и телесно, и завршио живот после два дана.
Убрзо за CG. пропало је 'и његово. царство, од кога је Василије био шреотео многе традове и области. (О. је наследио његов син Радомир (Гаврило Роман). Оп је храбро наставио борбу са Византијом. Но њега, је наскоро (1015) убио њетов брат од стрица, Јован Владислав, Аронов син, осветивишти тим крвавим делом очеву погибију од С. руке. Затим је он исто тако свршио и са (О. зетом, српским кнезом у Зети, Владимиром: домамио га је к себи на веру и погубио та. Владислав је био последњи цар у С. паретву, а владао је, као и Радомир, кратко“ и завршио је несрећно. Закључивши најпре са Василијем мир, па онда опет обновивши рат, он је изненада, погинуо (— 1017) опседајући Драч, који су Византинци већ поодавно били повратили. Његовом погибијом, устанак бутарских Оловена клонуо је сасвим. Код бољара није више дошло до избора, новог цара. Ратна странка се сасвим смањила, а, већина је мислила на капитулацију. У томе је и Василије, чувши 3% Владислављеву пропаст, похитао да, С. др-
/
САМУИЛО
жави. зада последњи удар. Он је сада ретко тде наилазио на отпор. Напротив, њега су уз пут пресретали мноти бољари, предајући му се са својим градовима. За, то их је он награђивао високим византи-
ским титулама и звањима. У (О. престони- , ци, Охриду, њему се, сем читаве поворке
(0. великаша, предао и охридски патријарх Јован, као и Владислављева удовица, царица Марија са децом, Радомирова поредица, један (О. ванбрачни син, у Деводу још два Владислављева сина, у Костуру две О. кћери и T. д.
Храбри војвода. Ивац, који је очајнички бранио словенску слободу у једној својој неприступачној тврђави, ослепљен је на
превару . од једног византиског војводе, ·
кога је примио као госта на дан свога креног имена. Подвластивши цело (О. царство, Василије Џ се у заслуженом поносу спустио у Атину, да се у древном акропољском Џартенону, преобрађеном у Ботородичину цркву, захвали Ов. Богородици за победу Византије над Ђугарима. Затим се цар вратио у Цариград, где је прославио триумф, терајући пред собом заробљене чланове (О. царске породице, Радомирове и Владислављеве, разне друге достојанственике охридске државе и задобивени огромни плен (1018). Захвална. Византија натрадила је Василија поводом овог његовог Дела, надимком Бутароубица.
Колико је Василије био трозан према бугарским Оловенима за време ратовања са њима, толико је блало поступао према
"њима, кад их је савладао. Заробљенике
царске крви и из највиших племићских породица, он је обдарио највишим византиским титулама 'и вадржао их је на византиском двору, или у опште у византиској служби. Са њима су се после ородиле многе вивантиске племићеске куће, између осталих и доцније царске лове Дуке и Комнини, које су се поносиле својим пореклом од охридске царске династије. Охридску бугарску патријаршију, BacHлије је, додуше, деградовао, на архиепископију, али је у њој оставио словенскот архиепископа, Јована, и потврдио му је
. златопечатним повељама, не само цркве-
ну автокефалност, него и целу његову
· стромну диједезу (1019 и 1020). Тек када,
је умро Јован, дошао је за архиепископа; Грк, по имену Леон (Лав). Тако су исто и многи бољари остављени у својим положајима. к
Покорењем (О. државе, толико је порастао углед Византије на Балкану, да су се њој својевољно подаинили то српски кнежеви. Јелан Василијев војвода заузео је чак Оремску Митровицу. Византиска власт раширила, се поново, као у време
Јустинијана, 1, по целом Балкану, све до.
Дунава и Оаве, па чак и у Орем преко Саве“ Над некадашњим бугарским СОловенима Цариград је, шо паду (С. царства, владао неких 168 тодина, (до 1186). За
цело то време, у правој Бутарској, јужно
+
: = 35 > 8