Narodna milicija

(Reči »Crvena armija« on izgovori šapatom).

· Beljski reče:

— Ne znam šta bismo mogli smisliti... Naš put vodi baš na suprotnu stranu — па severozapad. Ne možemo da se zadržavamo. Ali kad stvar tako stoji... Deset tenkova ipak mogu da odvojim. A kako da se izvrši njihovo prebacivanje ___to oka Tmaajor Tažimišli „i.

General je posadio Jugoslavene za sto:

— Imam dva sata vremena. Па уесегато... ovde prvi, ovo je, u neku ruku, praznik...

Sergej je čas razmišljao o novom mostu, koji je valjalo sagraditi, čas se udubljivao u priče partizana. SVI OMI troje — bore se od proleća četrdeset druge. Iznosili su sećanja na četvrtu i petu ofanzivu Nemaca: planinski prelazi, sneg preko kolena, čizama nema... »Danku je promrzla noga, počela je gangrena, instrumenata nije bilo, on je molio da mu se moga otseče sekirom ...« Pričali su — borili su se protiv Nemaca, Italijana, Mađara, ustaša; slušali su radio one teške jeseni: »Staljingrad se još drži«... »Nemoj da prevodiš! doviknuo je general tumaču. — Razumemo i ovako« ... (General se uzbudio — on je bio kod Staljingrada). Nikad partizani misu sumnjali u pobedu Rusa. Mirko je popio nešto votke i ispričao o sebi: poljubio je vrata kuće, poveo ženu i sina, otišao Titu. Sin je poginuo, a žena je tamo — bori se... Kapetan Luković reče: »Dvaput odbismo tenkove... Vida uništi jedan ...« Sergej zabaci glavu i pogleda devojku s tako · napregnutom pažnjom da ona pocrvene. Nikako ne bi mogao ni pomisliti!... Strašno je da čovek nju zamisli kraj tenka... Setio se — Nataša mu je pričala da je jedna devojka u Parizu uništila tenk... On je ranije nekako mejasno razmišljao o svemu tome, a sada vidi — istina je! Evo ih, naših prijatelja. Kad sam bio ma prelazu Volge koja, je ključala, oni su se borili u ovim planinama i govorili jedno drugome »Staljingrad se drži«...

Sergej nije mogao da izdrži na mestu — naglo je ustao, prošetao po sobj. Činilo mu se da vidi: зјођода Јен пад Еугоpom, projurila je nad Bugarskom, sad hita ka zelenom Jadranu, ona će proći celim svetom...

— Treba im pomoći, druže majore, — reče Beljski. —

Što se mene tiče, ne mogu da se zadržim, nastavljam pokret u jedanaest nula nula. Šta može da se ostavi. Desetak mašina s majorom Grihođkom, vas ličnmo i četu pontoniraca... A vi razmislite... . _ Kapetan Luković i Sergej sedeli su nad kartom. Mirko je šaputao. Vidi: »Rus... Razumeš li?« Ona je srdito odgovorila: »Smetaš u radu.« Ona je s divljenjem posmatrala зегвеја: bio je prvi sovjetski oficir koga. je videla. Izgledao јој је neobično privlačan: odmah se vidi da je jak, a lice mu и i licem luta tih osmeh kao pega sunčeve svetlosti na ZICU „e.

Most je sagrađen za dva sata, dobar, jak most na podupiračima u obliku krletki. Mirko se oduševio. Sergej je rekao: »Ovo nije Dunav«. Požurivao je pontonirce: Nemci već čitav dan gazduju u gradu, a Luković kaže da su to ss=ovci iz Grčke.

U štabu pukovnika Jovanovića vladala je radost. Svi su posmatrali Sergeja s toliko ljubavi u očima da je om osetio nelagodnost; govorio je: »Most je simica... F, tenkisti će ovde imati posla«...

Među partizanima bilo je mnogo devojaka. Sergej pomisli: možda se i Mado ovako bori — s puškom u zubatim planinama? ... Koliko se sve izmenilo! Teško je poverovati da se ovo može svršiti. Mado će se baviti slikarstvom. Luković će polagati ispite, a ja ću se ponovo prepirati s Beljčevim o standardnim mostovima. Bio je mir i mi nismo mogli da zamislimo rat, a danas ja sebi ne zamišljam mir, hoću, a ne mogu da zamislim. Ne znam zašto, meni se čini da će onog prvog trenutka biti velika tišina, kao u Staljingradu, posle kapitulacije, dan će biti blag, bez vetra, možda — sumorni moskovski dan kad rominja sitna kiša. I sve će se osmehivati. DICA ću saznati, kad se rat završi, šta je s Mado, da li je ZOV

Jelagin je s vodom pontoniraca očistio drum od mina. Ovde je došlo do tenkovske borbe. Naši su izgubili tri »T-34«; major Grihođko bio je ranjen. Izbačena su iz stroja dva »tigra« i dve male mašine. Nemački tenkovi okrenuli su prema zapadu. Počeo je juriš na grad. Na periferiji bila je starinska tvrđava koju su sagradili Turci. Sergej je odlučio da iskoristi minere. Pred podne major Lesing, koji se bio sakrio u pod-" zemlje tvrđave, naredio je da se istakne bela zastava. Vatra je prekinuta: svi Su smatrali da će se stvar ovim završiti; Nemcima koji su se nalazili u središtu grada, poslat je pregovarač koji im je saopštio da je major Lesing naredio obustav-

Jer vi ste

·bije bitka ..

ljanje otpora. Ali ispostavilo se da su Nemci ss-ovci iz druge jedinice i oni su odbili da kapituliraju. Bitka je trajala čitav dan i noć, i do polovine idućeg dana; njome su rukovodili pukovnik Jovanović i Sergej. U četiri časa po podne došli su artilerci-Jugoslaveni i rekli da su se i poslednji Nemci izvukli napolje, dignutih ruku.

re toga grad je izgledao prazan. A sada su sve ulice bile prepune sveta. Počeo je praznik grlili su Ruse, igrali kolo i ono, ogromno, širilo se čas po trgu između klenova i lipa, čas se pružalo ulicama kao dugačka zmija i ponovo se sklapalo na zelenoj livadi — blizu tvrđave. Sunce je još obasjavalo slabom ružičastom svetlošću zupce planina nadvijenih nad gradom, a uskim ulicama već se širio tamno plavi suton.

Sergej je išao s Mirkom jednom od takvih ulica. Iza njih išla je oduševljena masa — devojke, deca; vikali su: »Moskva! Beo-grad!« Odjednom odjeknu rafal. Sergeju beše jasno: iz onog podruma ... Mirko je stajao skamenjen. Sergej mu istrže bombu, zagrize je zubima, baci u podrum. Istog trenutka pade nauznak.

Odneli su ga u gradsku bolnicu. U gradu je sve zamrlo, kao što sve zamre u kući kad u njoj leži težak bolesnik; nije više bilo ni pesama, ni uzvika. Oko bolnice stajala je gomila devojaka koje su pitale: kako je Rusu, možda je potrebno da se za njega da krv? |

Burno, reljefno, užurbano, bilo je Sergejevo buncanje kao i njegov život. On je čas leteo iz Moskve u Pariz, a dole je sve gorelo; peo se čas na stenu, a tamo je stajala Vida s vencem na glavi, kao Ofelija; rekla je: »dobro došao« i pala u tesnac. Voronov je gradio vrlo dugačak most i kad ga je Sergej upitao — koja je to rekla, Voronov se smejao mije to rekla. Ali šta je to. On se vozi beskrajnim mostom i ne može da shvati: ko je to kraj njega u »vilisu«.

— Vida li Made? ... ;

Biće da je to Mado, ona peva: »Deset godina beše u borbi vojnik«... a koliko sam se vremena ja borio? Sada se opet . A zatim je sve počelo da se stišava, kao more kad vetar opada. Kraj njega sedela je Nina Georgijevna i govorila: »Serjoženjka, ovo nije ni najmanje strašno«, a on je odgovorio: »Ja se ne bojim, mama. Meni je vrlo dobro. TBivo me kod kuče. Je li to istina da sam u Rusiji«? .... 1 oprana kišom livada blizu Moskve, s jednostavnim cvećem, bila je ono poslednje što je prošlo kroz njegovu svest. Mrtav, on Je ličio na živoga — ma njegovom licu nije bilo ni pečata patnji, ni hladnoće smrti: on kao da je i dalje išao poljem obraslim

' travom i kamilicom.

Kasnije je potpukovnik Veršanjin rekao Beljskom:

—- Najbolji pontonirac u korpusu... A poginuo nizašta ...

Beliski se naljutio:

_— Kako to — »nizašta«? Jesu li vam pričali kako su ga sahranili? Ne samo ceo grad, dođoše i iz sela. Pukovnik Jugoslaven održa govor: »Sovjetski oficir poginuo je braneći naše žene i decu«... Mi im mnogo dugujemo. Ja ne govorim o vojnoj pomoći. Kako su oni mogli da nam pomognu kad je na nas navalila cela nemačka vojska s dodacima? A oni udaljeni za tri hiljade vrsta, pa čak nisu imali ni pušaka ... Ја govorim o nečem drugom — ko se četrdeset prve časno borio? Gamo mi i oni. Nije važno što ih je bilo malo, važno je što oni nisu sebe štedeli... Ja sam majora Vlahova veoma visoko cenio, za korpus je to veliki udarac, ali on je poginuo tako da nam ostaje samo da se poklonimo ... :

Sergeja sahraniše na trgu, pod starim klenom, Grob beše pokriven posledniim cvećem jeseni — georginama sveže boje i dragoljubom. A uveče su žene palile sveće 1 mali plamičci svojim meprekidnim lelujanjem kao da su odražavali strast зтса koje je stalo. .

Ma da su ovde vodili borbe i temkisti, i vojnici pukovnika Jovanovića, ljudi su govorili za majora pontonirskih trupa: »On je spasao grad«. | .

Devojke se njega sećahu, sastajući se pod kestenima 1 klenovima sa svojim dragima; зебаћи 5е пјева ! starci u tamnim krčmama punim duvanskog dima; nastavnici pričaše o njemu deci; a i majke poginulih partizana nisu zaboravljale da čim bi opao mrak, upale tanke svećice na njegovom grobu. Svima se činilo da on prolazi ulicama svojim brzim, velikim koracima. — visok, zamišljen, zabacivši glavu. |

Kad su drugovi pitali Vidu; o čemu je s njom govorio ruski maior, ona je ćutala: ma da je Sergel! govorio S njom samo o putu i o planu grada, činilo joj se da je on ispričao njoj nešto veoma važno. i u snu ona Je videla njegovu senku na visokim stepama koje Su preprečavale put od rečice do grada. TI stara bolničarka sećajući se kako je Rus umirao, gOvorila je: »On je nekoga zvao ali nisam jasno čula koga ...«

17