Narodna milicija

Џроучавати. како су људи почели и научили да говоре, због чега изражавају своје мисли на равним језицима, какав је развојни пут живе речи код разних народа, немогуће је без познавања других појава које су се дешавале у време настајања људеког говора. Дијалектика нас учи да се на природу не може гледати као на случајан скуп предмета или, појава које су одвојене једна од друге, него као на повезану, јединствену целину у којој су предмети или појаве везане једна с другом, зависне једна од друге и условљавају једна другу. Зато и питање како и када је човек почео да се служи фонетским говором не мсжемо проучавати а да не видимо какви су у то време били односи међу људима, какав је био људски живот, рад, њихова култура. |

Према тврђењу неких научпика, човек се појавио на лемљи пре један милион година. Међутим, ископине људских остатака, који су досад пронађени, доцнијег су века. Синантроп (кинески човек), чија је лобања пронађена у Кини, верује се да је живео пре пола милиона, година. Други пронађени остаци људи су из каснијих времена хејделбершки човек живео је пре 200.000 година, неандерталски (у данашњој Немачкој) пре 50.000 година. Верује се да људи који су у то време живели нису могли да говоре. Али све су ово претпоставке научника. Ми немамо никасвих писаних или неписаних података који би могли утврдити време постачка људи и почетак фонетског говора. Оно се могло приближно одредити једино према старости неких материја, остатака животињских и људских костију, наслага разних руда у земљиној кори. То не значи да паука у будућности неће моћи да установи тачније време почетка људског живота и важнијих момената који су човека кретали напред н одвајали га од жаивотињеког света. Данас не постоје истине које људски ум не би могао сазнати; постоје само истине до којих људско истраживање, људски ум још није дошао, али до којих ће развитком науке свакако доћи.

Говор је врло блиско везан с мишљењем. Човек не може ништа логично да каже док не промислн шта и како ће рећи. Зато је мисао старија од речи; али и мисао п реч чине једну целину. Ми можемо мислити, али не можемо говорити без претходног размишљања. Опособност човека да мисли и логичним редом помоћу речи излаже своје мишљење јесте бал таква појава која је човека довела до данашњих постигнућа. Човек би остао оно што је био да није имао способности да размишља и ради. Међутим, мишљење и култура првобитних људи били су та веома ниском степену. Зато је развитак људског говера, као п пеле његове радне делатности, ишао врло споро.

Како је наслао људски говор:

„Постоје неколико теорија о настанку људског говора. Али највероватније н најтачније даје слику живота и рада првобитних људи теорија која тумачи да је људски говор почео кад и радна делатност прачовека. И уколико је рад бивао сложенији утолико више се усавршавала људска мисао и људски говор. Познато је да се живот нашег претка — човеколиког мајмуна — није разликовао од живота других живих бића. Па и кад је сишао са дрвета човеколики мајмун је и по изгледу и по начину живота веште личиб на остале мајмуне пи друге животиње, него

Како су људи научили да говоре

па данашњег човека. Почињући живот на-земљи човек је уједно почео да: се одваја од животињеког света. Али главну улогу у издизању човека пад осталим животињама извршио је рад. »Рад је — каже Енгеле — први основни услов свега људског живота и то у толикој мери да у извесном смислу можемо рећи: рад је створио самог човека.“ Под утицајем рада код човека се ширно круг опажаја и претстава. Човек је могао хватати ухом звукове и запажати много штошта што нису могле опазити животиње, нако су по финоћи слуха и оштрини вида биле јаче од њега. Рад је преобразно сваки део човековог тела. Шака је постала подеснија за рад, рука краћа, ход успра-

внији п упоредо с тим променама мења се и грађа чове-

кове лобање, а са њом ждрело пи уста — говорни органи.

Пре него су научили фонетски говор људи су саопштавали један другом своје мисли и жеље гестовима li мимиком — говорили ву кинетички. Тако је језик гестова " мимике био прави прајезик као средство за општење међу људима. У то време људи су такође пуштали од себе извесне крике, али они скоро пиншта нису значили ни били су исти као и крици осталих животиња, неартикулисани. Ми и данас имамо остатака говора помоћу гестова и мимике ни може се рећи да у свету не постоји ниједан језик потпуно чист од примеса кинетичког говора. Данас, например, кад потврђујемо неки навод нашег саговорника ми врло често климнемо главом уместо да кажемо »Да, тако је«. Разни изрази нашег лица (мрштење, смех) или очију такође су део кинетичког говора. Остаци овог говора налазе се и у боји гласа. Неке речи изговарамо јаче, неке слабије, друге, пак, са љутитим или веселим тоном. Потпуно развијен кинетички говор имају данас пека индијанска племена у Северној Америци, затим нека племена у Аустралији, Сирији, Персији, на Кавказу ! Ескими. У Персији је владао обичај да се слуга говорним језиком могао обраћали само себи равнима, док је својим господарима морао говорити кинетичким језиком. Све су то остаци који потврђују да је постојао језик гестова MH мимике. Пролазиле су хиљаде година док се кинетички говор није развио у фонетски, а овај последњи у данашње савремене језике.

Развитак производних снага тадашњег друштва (иако су те снаге биле незнатне, али су ипак постојале), развитак друштвених односа, већа повезаност појединих људских група, а нарочито развитак рада, довели су до промене начина општења међу људима, до прелаза од кинетичког Ha фонетски говор. С развитком друштва развијала се и људека мисао. Човек више није могао да нагомилане мисли исказује кинетичким говором, којим су се могли споразумевати о појединим стварима, али не о. појмовима. Например, човек је помоћу мукања и показивања на својој глави рогова говорио нешто о биволу, али никако није могао исказати да је бивол животиња. Он је говорио о појединачним стварима, али их није могао уопштавати. Док човек није обављао многе послове, који су му доцније били неопходни за, живот, руке су му врло добро служиле да с њима израви неке мисли п жеље. Али, променом удоге руке, запошљавајући је све више, човек није могао у исто време да ради и говори. Чак су му и очи, којима се служио за разумевање туђих говора и исказивања, пеких својих мисли, биле заузсте у ралу, па се ни љима