Narodna milicija

у ИНОСТРАНСТВУ

Неуспео покушај компромитовања Југославије на инсценираном процесу у Софији

У Софији је, 7 децембра 1949 године, почело суђење Трајчу Костову и другима и завршено у рекордном времену од свега неколико дана. Трајчо Костов осуђен је па смрт, а остали на временске казне од 8 година до доживотне робије. |

После, по пакленској замисли, чувеног процеса Рајку у Мађарској, ово »суђење« у Софији имало је за циљ да помогне _ компромитовану антијугословенску политику СОСР-а и земаља Информбироа ни да пружи »доказ« 0 наводној југословенској завери против СОбР-а, те је том смислу састављена оптужница и изабрани оптужени. Да би у овој лакрдији било више »веродостојности«, исто као и на процесу Рајку — где је провокаторску, напамет и дословце научену улогу, одиграо Лаза Бранков, — и у овом случају, улога провокатора поверена је шшијуну и дезертеру, бившем саветнику југословенског посланства у Софији, Благоју Хаџи-Панзову, који у одигравању своје улоге провокатора није нимало заостао иза Лазара Бранкова. Међутим, док је »суђење« у Будимпешти ишло глатко и до детаља тачно по замисли режисера, на. софиском процесу дошло је по режију до веома непријатног изненађења — главни оптужени, Трајчо Костов, одбио је да призна најважније тачке оптужнице у погледу “ сарадње са југословенским претставницима у тобожњој »вавери« против ОССР-а. Ова, непредвиђеност, ставила је у веома незгодан положај и правосуђе Бугарске и московеке режисере процеса. Режисери процеса, међутим, као искусни мајстори, брзо су се снашли и као »доказ«, узели су не изјаве Костова на самом суђењу, него изјаве дате у току истраге у којима је Костов све и до детаља, на пуно задовољство тужитеља »признао«. (Не треба, заборавити да, је, по уобичајеној пракси, и Костов ишао на репаратуру у Москву). Колико је овај обрт у процесу био незгодан по оптужницу, види се и по томе, што Радио Софија није вршио пренос са суђења, а штампа је доносила само службена и кратка саопштења, званичне агенције, што значи да широкој јавности није било дозвољено да сазна какав је био ток процеса, јер је и тужитељима, поред све њихове заслепљености У антијугословенској камнањи, било очито да би код бугарског народа изазвали против себе још већу мржњу због рушења тешко стеченог братства и пријатељства, између бугарског и југословенских народа.

Трајчу Костову се заиста имало зашто судити. Одговорни људи Бугарске, били су са југословенске стране много раније упозворени на прошлост Трајча Костова као империјалистичког шпијуна. Али, руководство Бугарске радничке партије, уместо да сместа подузме одговарајуће мере против Костова, оставља га и надаље на руководећем положају у партији и чак службеним нотама протествују због увреде Трајча Костова. Па ипак, процес у Софији није имао за циљ да Костову суди због шпијупаже у корист империјалиста, јер како би се могло одговорити на све чешћа питања радних маса у Бугарској, зашто је руководство Бугарске радничке партије крило сумњиву прошлост Костова и доввољавало му да остане на руководећем положају у партији и да Бугарску радничку партију компромитује и својим потписом империја листичког шпијуна на антијугословенској Револуцији Информбироа у којој се Југославија. оптужује баш због »сарадње« са империјалистима. И у оптужници и на суђењу, то се, колико се год могло екривало, а главни садржај оптужнице, била, је Костовљева »сарадња« са, претставницима Југославије на тобожњој »вавери« против СОСР-а и

знао. Као што је био познат и од раније да не воли нову Југославију и да се не слаже с њеним руководиоцима и њиховим радом на зближењу Југославије и Бугарске, Костов је то потврдио и на суђењу. Он је сасвим одбио да је имао ма какве везе са југословенским руководиоцима, потврђујући и на суду да је био против јужнословенске федерације за коју се залагао Георги Димитров, а што је у оптужници нарочито, као отежавајућа околност, приписана самом Костову. Дакле, данашње партиско руководство Бугарске, јасно и недвосмислено потврђује да. је радило и да ради противно циљевима п мислима великог вође бугарског народа Георги Димитрова, изврћући општепознате чињенице у тежњи да »докаже« како је Г. Димитров био против зближења Југославије и Бугарске. Све у свему, процес у Софији није имао за циљ да раскринка. империјалистичку агентуру У Бугарској радничкој партији на челу са Костовом, јер би у том случају требало да, положе рачуна и неки од садашњих тужилаца, него је имао за пиљ да компромитује све већи углед Југославије и њене борбе за равноправне односе међу народима и социјалистичким државама, импутирајући Костову оно што он није радио — пријатељство са Југославијом, против кога је Костов радио већ одавно и против кога раде и неки садашњи руководиоци Бугарске, а против интереса и тежњи бугарског народа.

земаља народне демократије. А Костов баш то није при-

Процес Костову није имао за циљ само да Костова и друге осуди због њихових »грешака«, него је имао за циљ да застраши све оне који почињу да сумњају У исправност антијугословенске хајке следбеника, Резолуције Информбироа. А таквих је, баш, сваким даном све више. Борба коју воде народи Југославије на челу са својим државним и партиским руководством за, равноправне односе међу народима и социјалистичким земљама, ужива, сваким даном све већу симпатију и добија подршку У међународном радничком покрету. Борба народа Југославије, нарочито је пак популарна код бугарског народа, који све више тежи ка зближењу са југословенском браћом у чему види гарантију своје боље будућности. Влада, ССОР-а пак противи се тој идеји из својих хегемонистичких и ничим оправданих разлога и због тога, је процес Костову требао да да на знање свима онима који у Бугарској желе јужнословенску федерацију да их чека судска клупа, као »изданика«. Па ипак еваким даном све више има, доказа да симпатије и подршка коју борба, југословенских народа ужива у иностранству не могу спречити никакви »процеси«, а да хегемонистичка политика руководства СОСР-а наилази на отпор на свим странама.

Судска лакрдија у Софији претрпела, је потпун неуспех и окренула се против својих организатора. Ово »суБење« је доказало да је бугарска влада. још једном послужила као инструмент хегемонистичке политике коју влада СССР-а води према малим народима у својој антисоцијалистичкој спољној политици поделе света на интересне сфере. Као што досада никаква нечасна и прљава TIOJIHтика уперена против Југославије није могла да компромитује борбу наших народа за равноправност, тако том циљу није нимало допринео ни софиски процес Трајчу Костову, него је још једном показао лице и наличје оних који контрареволуционарну работу, којом се баве сважи дан, желе да припишу Југославији, која, се упорно и успешно бори за изградњу социјализма и за равноправност међу народима.

ђ 29