Narodna milicija

1 СК КРЕ »Катеп Кибпје ха суакора«. То je pravi »internacionalizam« sovjetske škole koja je naučila svoje poslušne djačiće da je internac:onalističko sve ono što koristi Sovjetskom Savezu, da je pokoravanje nareдепјипа sovjetskog CK intemacionalizam, pa makar išlo na štetu ne samo interesima vlastitog naroda, nego i stvari radničke klase u svijetu uopće, makar bilo u vapijućoj protivurječnosti sa najosnovnijim postavkama marksizma-lenjinizma.

Ni govori ni rezolucije (a pogotovu kad su tako providni) mnogo ne pomažu tamo, gdje ljudi misle vlastitim mozgom i, među nama rečeno, gdje ne postoji ораsnost enkavedeovskog »ubjeđivanja«, I zato, skroz je pogrešna konstatacija da »partija snosi krivicu zbog pomanjkanja budnosti i nedopustivih manifestacija роmirljivosti«. Ne snosi partija »krivicu zbog pomanjkanja budnosti«, već CK zbog klanjanja Moskvi; niti je partija »kriva« za »nedopustive manifestacije pomirljivosti« — već su te »nedopustive« manifestacije (kakvog li demokratizma!) — još jedmo svjedočanstvo da „partisko članstvo ne može da »proguta« takve otrcane laži o ljudima koji najprije, za 24 sata, od komunista postaju oportunisti i privjesak buržoazije, a zatim, na znak magičnog štapića moskovskog dirigenta, primaju lik fašista i gestapovaca, da bi se na kraju konstatovalo da su i »vo vremja ono« — oduvijek bili fašisti, špijuni, provokatori, agenti Gestapoa itd.

»U SSSR viditi jedinu domovinu socijalizma« kliču (a možda mole?) »Imanite«, »S Soar« i ostali francuski komunistički listovi. Danas, kada američki imperijalizam krči sebi put pod parolama »američke demokratije«, »američkog vijeka« itd. — ta mu gospoda ne suprotstavljaju revolucionarne mamksističke. parole, Које jedino imaju snagu da mobilišu najšire mase u toj borbi, nego ovakve prazne i otrcane fraze koje otupljuju revolucionarnu oštrinu, parališu u masama povjerenje u vlastite snage, a nimalo se ne razlikuju od onih o »misiji njemačkog naroda«. Pa kakve su io perspektive pred francuskim komunistima, kad oni moraju da vide u Sovjetskom Savezu jedinu domovinu socijalizma, a u Sovjetskoj armiji jedinu snagu revolucije?

Zbilja su smiješni i bijedni »argumenti« kojima francuski informbiroovci pokušavaju da ubijede mase o »činjenici« da je Jugoslavija fašistička država, da se kod nas ne gradi socijalizam, da smo prešli u imperijalistički tabor itd. Pa kako da francuski građanin, a posebno francuski proleter, komunista ili ne, primi za gotove ovakve »dokaze« kao na primer: »Imanite« Коmentarišući sporazum o civilnom vazdušnom saobraćaju, nedavno zaključen između Jugoslavije i SAD, »logički« zaključuje — »svakome je jasno da ovaj sporazum jedva prikriva svoj strateški(!) karakter«. Neki Vilijam Volf, u listu »La Tribin de nasion«, kojega uređuju francuski informbiroovci, piše o »amerikaniziranju« Jugoslavije pa, osvrćući se na »vrlo značajne promjene« koje su tobože kod nas izvršene na muzičkom polju, bez razmišljanja iznosi »neoborivi dokaz« — »u dva beogradska noćna lokala svira se američka džez muzika«. Hvala mu, jer nam je rekao ne samo koliko je glup (kao i oni koji su mu naredili da piše), nego nam je otkrio i gdje je išao da se »na svoje oči« uvjeri o izgradnji socijalizma kod nas. Dakle, noćni lokali, a ne fabrike, željeznice, električne centrale i seljačke radne zadruge, pretstavljaju za tog »komunistu« i »člankopisca« objekte gdje se upoznaje istina.

_A sad ko Je spreman da u 5уе io vjeruje, maka? redovno čitao »La tribin de nasion«, »Imanite«, »S Soar« itd? Stampa je napredna dok odražava napredne težnje narodnih masa, dok nasuprot reakcionarnom mraku laži suprotstavlja napredno svjetlo istine — ali kad ona napusti te pozicije, kad izda te principe, onda oma postaje reakcionarna, pa makar kolikim slovima na njoj pisalo da je u službi jedne komunističke partije. A da je francuska informbiroovska štampa postala takva, to su dovoljno jasno izrazili njeni čitaoci čiji se broj u zadnje vrijeme stalno smanjuje. Oktobra 1947 godine »Imanite« je izlazio u 450.000 primjeraka, dok je njegov današnji tiraž oko 280.000, večernji »S Soar« je imao (isto oktobra 1947 godine) tiraž 430.000 primjeraka, a sada oko 190.000, list »La Liberasion« smanjio je tiraž za 100 hiljada, a meki provinciski listovi prestali su da izlaze.

Broj prisutnih na mitinzima, konferencijama i predavanjima koje organizuju informbiroovci Framcuske se stalno smanjuje. Dok je prošle godine najveća sala u Parizu bila mala za predavanja članova politbiroa, danas se priređivači zadovoljavaju daleko manjim salama i skromnijim brojem slušalaca. I dalje: Generalna konfederacija rada je početkom 1948 godine imala blizu 6,5 miliona članova, a sada nema ni 3 miliona, dok je disidentska i oportunistička sindikalna organizacija »PFors uvrijer« porasla na oko 1,5 milion članova. Štrajkovi, koje bi trebalo da organizuje i vodi Generalna konfederacija rada, završavaju se neuspjehom — primjer štrajkova željezničara i rudara u mjesecu februaru ove godine, prilikom kojih veliki procenat željezničara, učlanjenih u Generalnoj konfederaciji rada, nije se uopće odazvao pozivu, a rudari u mnogim departmanima nisu stupili u štrajk. To nam jasno pokazuje da francuski proletarijat gubi povjerenje u svoje rukovodstvo zato što uviđa da ga ono vodi pogrešnim putem. Onda kad treba sve sile uložiti za borbu protiv rastuće reakcije i degolizma, poduprtog američkim imperijalizmom, Generalna konfederacija rada zvučno objavljuje proglas za borbu protiv »titoizma«!

I tako je borba protiv Jugoslavije i istine o njoj postala danas glavni cilj francuskih sljedbenika Moskve. U toj borbi oni upotrebljavaju sva sredstva, od laži i kleveta do političkih provokacija i prijetnji. Odgova-– rajući na članak Žana Kasua o Jugoslaviji, član CK KP Francuske Kazanova uzvikuje prijeteći: »... mi ne ćemo dozvoliti slobodu akcije nikome ko bi to pokušao sa Kasuoml!« Iz te rečenice se vidi jasno da Kazanova: nije uzaludno dobio nadimak »moskovsko oko«. Raznim lažnim podmetanjima informbiroovska klika u Francuskoj pokušava da se otarasi onih koji neće da ćute i jasno izražavaju svoje negodovanje protiv takve politike. Komunisti koji su došli u Jugoslaviju optužuju se da se nisu dovoljno zalagali za mirovnu kampanju, da nisu posvetili dovoljno pažnje izborima itd. — to su metodi koji se primjenjuju danas kada se više ne isplaćuje jednostavna optužba za »tiboizam« jer ona takve optužene čini popularnim u očima masa, u njima mase gledaju ljude koji se odupiru kontrarevolucionarnoj politici Informbiroa. »Ja ne pristajem da se narod vara« — ге Као је Verkor u svom članku u »Espriu« — i narod se _ne da varati. Ono što se događa danas u Francuskoj, Njemačkoj, Italiji» pa i u zemljama pod kontrolom Sovjetskog Saveza, jeste jasno svjedočanstvo da linija Informbiroa nije našla mjesta u masama — jer je ona antimarksistička i kontrarevolucionarna.