Narodna milicija

значи, приликом одмеравања казне, орган који води поступак мора се придржавати оних граница казне које је правни пропис поставио и само оне врсте казне која је за дати прекршај предвиђена.

Као што је већ истакнуто, постојање отежавајућих околности код неког прекршаја служи као основ за пооштравање казне, али при томе то пооштравање казне може да се креће само у оним границама које је поставио правни пропис који је одредио дати прекршај. Са друге пак стране, постојање отежавајућих околности не: може да служи као основ да се у место у правном пропису предвиђене врсте казне изврече тежа врста казне. Тако, ако би капример за један прекршај била предвиђена казна поправног рада до 2 месеца па у датом случају постоје и отежавајуће околности, тада орган који води административно-казнени поступак не може учиниоцу изрећи казну поправног рада дужу од 2 месеца, нити пак место предвиђене врсте казне поправног рада изрећи казну лишења, слободе као тежу врсту казне. Пооштравање казне у датом случају ће се састојати у томе што ће орган који води псступак моћи да учиниоцу пооштри казну у оним границама које је поставио правни пропис, а то у горњем случају значи, да орган према степену друштвене опасности може казну изрећи у границама од једног дана поправног рада као најниже мере ове врсте казне па до 2 месеца као највише границе за дати прекршај, водећи при том рачуна да казна постигне своју сврху.

Као отежавајуће околности чл. 43 ОЗОП наводи и noврат и у истом члану став последњи дата је и дефиниција поврата код прекршаја: »У поврату се налази онај, који пре истека шест месеци од дана издржапе, застареле или опроштене административне казне попово учини тежи прекршај.« Из овог законског прописа проналази да је за постојанје поврата код прекршаја потребно да се испуне извесни услови и то:

1. Да је извршилац прекршаја већ био кажњен за прекршај. 2. Да је нови прекршај извршен у времену од шест месеци од дана од када је издржао казну за ранији прекршај, или од дана од када је наступила застарелост права на извршење казне у смислу чл. 46 ОЗОП или од када му је казна опроштена у смислу чл. 48 ОВОП. Према томе, извршилац прекршаја неће се налазити у поврату, ако је за ранији прекршај паступила застарелост права на горље у смислу чл. 45 ОВОП, јер је у том погледу законски пропис изричан и предвиђа »од дана издржане, застареле или опроштене административне казне« и узети супротно било бил противно горе наведеном законском пропису.. 8. Нови прекршај треба да буде теже природе. То пак не значи да нови прекршај треба да буде истородан ca ранијим, већ само по својој природи мора бити тежи, а тежи је онај прекршај који претставља већу друштвену опаспост. Процена да ли је нови прекршај теже природе врши се потпуно самостално према степену друштвене опаености коју он претставља, а не према ранијем прекршају, а то значи да нови прекртпај не мора бити тежи од ранијег прекршаја, већ само по својој природи мора бити тежа, врста прекршаја тј престављати тежу >повреду нашег правног поретка а тим и воћи степен друштвене опасности.

Поред отежавајућих околности морају се приликом одмеравања казне узети у обзир и оне околности, које указују на мањи степен друштвене опасности а које служе органу као основ за одмеравање казне до посебног минимума предвиђене казне. Те. врсте околности познате су под именом олакшавајуће околпости. У чл. 44 ОВОП наведене су као најважније олакшавајуће околности:

1. ако је прекршај учињен прекорачењем граница крајње нужде,

2. ако је прекршај учињен са смањеном урачунљивошћу, овим ако је то стање проузроковано пијанетвом,

8. ако је учинилац отклонио последице свога дела, или предузео мере да их отклони,

4. ако је прекршај учињен под притиском претње, принуде, службене ил друге подређености,

) 8

5. ако је прекршај учињен услед јаког узбуђења или нескривљеног изазивања, =

6. ако је прекршај учињен из нужде или услед стицаја тешких прилика,

7. ако је прекршај учињен услед случајног стицаја околности. Да ли постоји нека од ових околности има у сваком случају да цени орган који води поступак, а при њиховом постојању орган не може изрећи мању казну од најмање мере казне која је предвиђена за тај прекршај, нити пак место предвиђене казне изрећи лакшу врсту казне. При постојању олакшавајућих околности орган казну може изрећи само до њеног минимума, али тај минимум не сме прећи. Ипак, под извесним околностима, које су предвиђене у чл. 41 и 42 ОВОП, орган који води поступак по прекршајима, је овлаштен да може изрећи и блажу врсту казне од оне која је предвиђена за дати прекршај. Али ти су случајеви строго ограничени законом. Тако према одредбама чл. 41 ОЗОП може се место прописане новчане казне или казне поправног рада изрећи казна опомене или укора. Опомена ће се изрећи ако прекршајем нису причињене никакве штетне последице, а укор ће се изрећи само у нарочито лаким случајевима, ако су прекршајем проузроковане очигледно незнатне последице. Према, чл. 42 ОВЗОП казна лишења, слободе ће се моћи заменити новчанов казном или казном поправног рада, само под условом да прекршајем нису произведене теже последице. Када ће бити места примени чл. 41 и 42 ОВОП то у сваком конкретном случају има да цени орган који води административно-казнени поступак. Одредбе чл. 41 и 42 ОЗОП треба схватити као широку могућност за примену начела индивидуализације казне тј. таквог њеног одмера-

ања да она највише и најпотпуније одговара конкретној руштвеној опасности дела и учиниоца.

Приликом одмеравања казне код прекршаја, треба имати у виду, да ако је за један прекршај прописано две или више врста казне, што иначе бива врло често, тада тежу казну треба изрицати у оним случајевима када је

" наступила тежа последица или кад прекршај указује на

већи степен друштвене опасности учиниоца. У случају да се једном радњом изврши неколико прекршаја, а за све њих је предвиђена иста врста казне, али само у разним границама, тада се казна одређује према најтежем пре-

кршају тј. оном за који је предвиђена најстрожија казна,

а ако су пак за разне прекршаје, који су извршени са истом радњом, предвиђене разне врсте казни, казна се мора одређивати према оном прекршају за који је предвиђена најтежа врета казне. Али ни у првом ни у другом случају изречена казна не сме да пређе максимум казне који је предвиђен за прекршај према коме се одређује казна. Треба имати у виду да код прекршаја није дозвољено акумулативно изрицање казни тј. да се за сваки прекршај посебно одмери казна и да се на крају све те казне зброје и изреку као једна казна, већ као што је напред изнето, казну треба одмеравати према најтежем прекршају, с тим да изречена казна не сме да пређе прописани максимум. за тај прекршај. Чињеница да. је учинилац једном радњом починио неколико прекршаја служи органу као један од основа да може пооштрити казну до предвиђеног махсимума за онај прекршај према коме се одређује казна.

Из свега изложеног произлази да се кроз правилно одмеравање казне врши правилно спровођење казнене политике наше социјалистичке државе, која у првом реду води рачуна о човеку и његовој личности, чак и у оним случајевима када се он својом радњом и својим држањем огрешио о њене прописе и интересе, и настоји свим силама да га поправи и преваслита.

Питању одмеравања казни често се не поклања, она потребна нажња коју то питање заслужује, често са то питање решава шаблонски и површно и при његовом ђешавању не узимају се уобзир сви они елементи на, основу којих је једино могуће правилно решење тога питања. Такав рад је протузаконит и директно штетан по правилно остварење наше казнене политике која има за циљ преваспитање људи у духу социјализма и поштовања наше социјалистичке законитости,