Narodna milicija

Михаило ЛАЛИЋ

У устанку се ЏШавле Јанковић заједно с Рељом Савовићем истаге међу прве. Њих двојица су се стално мували око Тајовића и Лека Лабудића, који су — први по партиском задужењу а други по својој природи и војнигкој вјештини — узимали на себе најтеже задатке, У погетњу је Тајовић одбијао скојевске лобровоољце плашећи се да му не погину и кријући тај свој страх одређивањем искуснијих бораца с војном обуком, Касније ок увиђа да скојевце свеједно не може сагувати, а како су се »искусни« све мање јављали — није му остајало да бира, Тако се из брежђанске сете издвоји »гетворка с пушкомитраљезом« с којом се рагунало гим дође потреба а гије се засљуге заборавише гим се разби устанигки фронт. Погетком августа »гетворња« се повуге с Мокре на лијеву обалу Лима а затим у засјењење јеловигке и курмариске кланце, испуњене нагоркит ми. рисима коријења и вењења, као језгро герилске јединице састављене искљугиво ор партијаца и скојеваца. У сјенци и тишини борових и јаворових шума, у дугим данима без борбе и рада Јанковић опет поге да се присјећа »вишка вриједности«, »производних односа« и слигних термина постављајући безброј питања Тајовићу, који, онако замшшљен и збуњен, онако незадовољан цигаретама од буковог лишћа, није баш радо одговарао на њих.

Погетком семпетмбра се растадоше без много жаљења, Тајовић се спусти у село »на политигни рад« а: Јанковића одредише за њурира, што он прими с радошћу,

Витак и лак, на брзим јелењим ногама неуморним у кретању, он је стварно био као створен за преваљивање пустих брдских терена израздвајаних висијама и продолима од Кома и Бјеласице до пиперсњих планина. Већ његова прва путовања показаше гудо од брзине и сигурности. По Милутину Бабовићу »Тељу«, том ненадмашном црногорском »пјешагком телефону«, који је за једну ноћ стизао од Андријевице до Цетиња — назваше га »Павле Тељ«. Он се поносио тиме, заригући се у себи да ће до. стићи брзину, издржљивост и славу свога претходника.

Сем издржљивости и брзине, Павле Јанковић показа и неке друге одлике без којих партизански курир не би могао дуго опстати. И поред понекад врло велике слигности брда и предјела преко којих је прелазио, он је лако распознавао једном пређене путове без обзира на то да ли их је »скрозирао« дању или по тмушној магловитој ноћи. Ако је требало да пође у сасвим непознато мјесто, путем којим никад прије није ишавс, довољно му је било рећи двије три овлашне појединости — неки поток у дну продола и зубату стијену сатима хода далеко од тог потока — и он је већ ишао као тане прецизно управљено у мету, Онај страх пред непознатим предјелима, страх од самоће, лутања u губљења у пустоши, познат и уствари прирођен говјеку код њега није постојао; умјесто тога било је нешто као природни компас, једно сигурно осјећање равнотеже које је увијек razno давало потребни правац ш ону несвјесну храброст која сини да говјек не бира задатке, Кише и рани јесењи сњегови по висијама нијесу га сметали — у насељима је без тешкоће налазио преноћишта, а у планинским пустињама имао је своје »станице«; преостале колибг или слугајно претекле пластове сиjena крај погорелих катуна. ;

Већ у октобру пргузе га Главни штаб за Црну Гору — ora. да му путови постадоше дужи, задаци већи, све рјеђе је долазио у свој крај и ријетко се виђао с Тајсвићем, Ипак је волио другове

из Брежђа више од свих другова и ту љубав изражавао тиме

22 5)

| Сами 1

што је скупљао гитаве гомиле новина које им је у пролазу достављао. Било је ту ужихгке »Борбе«, билтена, саопштења и радио-вијести умножених на шапирографу — те много тражене партизанске штампе драгоцјене као и муниција. Ма колико настојао да ту штампу правилно раздијели, није успијевао у томе. Нарогито су му радио-билтене истрзали из руку и разграбљи= вали с грознигавом надом да у њима нађу знаке скорог преокрета у бојевима на Истогном фронту или, ако не то, бар признања за тешке борбе које воде.

— Постали су нервозни — жалио се Павле Ладу Тајовићу приликом једног сусрета у Брежђу — u нестрпљиви, и просто грабљиви, и увијек огекују нешто нарогито, А знаш шта каже Милутин о томе Вели: »Не допада ми се што се наши људи толико луде око вијести. Ја их не гитам, и не видим неку корист од њих. Сем што сговјек изгуби вријеме, а то је штета.« Тако и јесте, само се троши толика хартија.

— Па то и праве за доколигаре — реге Ладо Тајовић, а у себи је мислио: »Баш и јесте штета, јер на Истогном фронту још увијек напредују хитлеровци, а то не одушевљава па иако то ми вјешто кријемо наглашавањем непријатељских губитака Сем тога и Москва, као Лондон, на уважава наш покрет и оглу. шује се о све наше невоље, а та заиста нв може бити подршка у борби. Моментано би можда и боље било да нема ни радио“ апарата ни вијести“, Затим додадв — А кад наши не би издавали те вијести, онда би реакција протурала само окупаторска саотштења, то би још горе било,

— Горе, за неборце и оне тамо гекалице што се плаше да ће преуранити, За нас свеједно, »ми пут свој знамо« и већ поодавно смо кренули њиме. Гурамо: смрт или живот, и немамо времена да се осврћемо на друге, наоколо, јесу ли у реду с нама или су заостали,

Тајовић се и ту сложи настављајући његову мисао:

— Какви би ми били комунисти, кад би гтекали да други поднесу сав терет, знаги да нас други ослободе. И каква би нам била та пјегава и шарена, незаслужена

да сами сврше ствар,

и поклоњена слобода, сије ни зубе не би смјели погледати, јер је дарованар Могла би се она показати зубата и тешка и прије корно, а пред будућим покољењима или, како Бајрон каже »бу. дућим прахом«, не би ималц право да кажемо да смо испунили свој историски задатак, Но, ми Ћемо га испунити.

Ослоњен лактовима на пушку пребагену преко кољена, Ладо је савијао цигарету и у себи мислио: »А наши комшије наоколо, другови хваљени и фаворизирани, затајили су и заостали, Освр ћући се на њих, ни ми не би далеко стигли. Ваљда ће им наш пример дати потстрека да једном и они крену,..«

Он подиже оги и тужно погледа курира шћућуреног на камену, његова мршава кољена и огромне, од влаге размекшане опанке, његово посивјело лице и велике паметне мирне оги засјењене и уморне. Магла се вила сасвим ниско, мокри дан се свршавао у капању с голих грана. По увелој трави лежало је мртво лишће, кроз шум вода сули су се мукли пуцњи албанског фашистигког батаљона на цести или милициске страже која је гувала мост и италијанске колоне што тутње преко њега. Јанко

вић устаде и пружи руку. Растадошв се одлазећи на двије стране .

да се не виде сву зиму и сво прољеће и да у борби и невољи задуго забораве Један другог. |

У прољеће се гу да је Јанковић погинуо, затит да је само рањен, најзад — да је прешао у Прву пролетерску бригаду, По-

“