Narodna milicija

Kapetan JA4 ILIJ4 TOMIČ

Artiljerija je, u tesnoj saradnji sa drugim rodovima vojske, prešla veliki borbeni i istoriski put. Ona je naročito došla do ipražaja u Drugom: svetskom ratu, kada nije vođena nijedna značajnija bitka, a da artiljerija nije u njoj učestvovala. Artiljerija je u poslednjem ratu bila, takoreći, glavno sredstvo za tučenje tenkova, me-

hanigovanih trupa i žive snage. No, iako je artiljerija došla do punog izražaja tek u Drugom svetskom ratu, njena je istorija isto tako duga koliko i istorija ratova uopšte .

Još 3834 godine pre naše ere, u bitci za Halikarnas, koja je vođena između Grka i Persijanaca, dolazi do primene prvog oružja koje može da se smatra za preteču artiljerije.

Posle neuspeha na Graniku, Persiska vojska povukla se u grad Halikarnas i tamo se zatvorila. Grci su hteli, po svaku cenu, da iskoriste pobedu na Graniku. Ali, svalki pokušaj Grka da pređu zidine grada bio je osujećen; njihove vojnike Persijanci su dočekivali strelama, kamenjem i drugim priručnim sredstvima. Grci su imali ogromne gubitke, i bili su prinuđeni da primene mešto novo. Oni su izradili tzv. »opsadne mašine« ili »baliste«. To su bile mašine u vidu praćke, tako velikih dimenzija da su samo balvane za izradu jedme mašine dovlačili na dvadesetšest kola, Umesto raklje, kao na dečijoj praćki, bili su postavljeni jaki i gvožđem okovani stubovi, a umesto gume debela užad, ispredena od volujskih creva i žila. Takva mašina je mogla da izbacuje velike komade drveća ili kamenja.

Grci brzo usavršavaju ovu mašinu. Nova sprava, nazvana »Katapult«, ličila je na jednu veliku kašiku. Ona je bila izrađena od jednog dugačkog i debelog balvana, dok je sa strane bila učvršćena s četiri druga balvana, koji su bili duboko ukopani mi zemlju. Kašika je bila utvrđena pomoću čekrka, i čim bi se čekrk popustio, ona bi se naglo pokretala mapred i na taj način izbacivala kameno zrno. Ali, kamen nije bio jedino sredsivo. Umesto njega Grci su upotrebljavali i burad napunjenu otrovnim zmijama, crknutim psima ili poluraspa– dnutim lešinama uginule stoke. To su bile, može se reći, preteče 'Ganašnjih otrovnih marti}jeriskih zma. U istoj bitci Grci su spremili Persijancima još jedno iznenađenje. Pomoću katapulte oni su počeli da izbacuju i zapaljivu burad, koja su bila napunjena smolom. I za njih možemo reći da su preteča jedne vrste modemih zrna, tzv. zapaljivih zrna.

Otada pa sve do XIII veka nove ere Svaki novi rat donosio je mešto novo u tehnici, pa i u primeni tih pronalazaka na artiljeriji. Tako su već 1342 godne, prilikom opsade Algezirasa od strane Španaca, Arabljani (oni su držali Algeziras) upotrebili jedno novo sredsktvo. To je bila obična, dugačka cev sa nogarima; iz cevi je izbijao plamen i dim, a uskoro i gvozdeno djule. Sujeverni Španci proglasili su ovo oružje »đavoljom silom«, a uskoro se po čitavoj Evrcpi pričalo o toj sili »koja šumom i grmljavinom sa dimom i vatrom baca djule, neznajući za milost i nebojeći se krsta«.

Ali evropski majstori i trgovci, potstrekavani od svojih gospodara, ipak su ubrzo prihvatili novi pronalazak. Svaki grad i svaki vladar se starao da obezbedi što više takvih sredstava, koja će biti i bolja i jača od a poznatih i onih sa kojima raspolaže njegov proivni Tako je artiljerija polako postala rod vojske, iako još uvek neravnopravam pešadiji i komjici. Na početku se nastojalo da se tim oruđima da što strašniji izgled. Tako, naprimer, obavijali su ih popletom od pruća, dodavali im krila i bojili ih kao neko čudovište. (Takav je bio, naprimer, tzv. »zmajazdaja«). Zatim su ih polako i usavršavali; najpre su im izrađivali točkove i stavljali ih na postolja, čime je nišanjenje postojalo znatno udobnije, a lako se mogao dati i potreban nagib. Najzad, oruđa su se počela liti samo iz jednog komada i time postojala mnogo jača i otpornija.

Uporedo sa tim, majstori se trude da usavrše komstrukciju oruđa. Dotadašnja oruđa punila su se spreda; to je bilo vrlo nepraktično, pomalo i opasno; trebalo je najpre staviti barutno punjenje a zatim zrno; za Sve to vreme ratnik je morao biti okrenut Jeđima ka neprijatelju. I logično, komstruktori su nastojali da unaprede konstrukciju, da oruđa načine prirodnim i boljim. I tako već u XVII veku dolazi do pronalaska zatvarača oruđa. Već prvi zatvarači bili su u obliku klina, dok su uskoro pronađeni i zavoji zatvarača. Samim tim, oruđa su se počela puniti sa zadnje strane. To je bilo brže, udobnije i sigurnije. No, slaba tehnika tog doba nije dozvioljavala masovnu primenu tih zatvarača, tako da je do toga došlo tek u XIX veku. Uzgred valja napomenuti i to da se takve vrste zatvarača i dan danas upotrebljavaju u artiljeriji.

XIX vek značio je mnogo za razvoj i napredak artiljerije., Krajem XIX veka uvedeno je mnogo novina, tako, da Se ovaj period, i početak XX veka može smartati za period potpunog osvajanja artiljerije. To je bio period pojave rata merzera, haubice i bacača.

Tako je prošlo nekoliko vekova od pojave prvog oruđa do moderne artiljerije (naravno posmatrano sa stanovišta prvih godina XX /7veka). Za to vreme, u artiljeriji se mnogo štošta izmenilo. Konstrukcija oruđa izmenila se tako reći u potpunosti, a naročito spoljni izgled. Ali bitna razlika između današnje artiljerije i artiljerije XVI i XVII veka jeste u tome, što je ranija artiljerija, uglavnom, učestvovala u opsadama tvrđava i gradova, dok je njena uloga u bitkama skoro bila neznatna. Međutim, savremeni rat ne da se ni zamisliti bez najvećeg angažovanja artiljerije; u njemu artiljerija učestvuje u svim vidovima boja; bez artiljerije ne može proći ni jedna bitka; danas nema nijednog roda vojske koji nije najtešnje povezan sa artiljerijom.

Razlog za ovakvu ulogu artiljerije nekad i sada, najčešće, pogrešno se tumači. Neki misle da je artiljerija nekad bila i suviše slabe moći, pa i zato nije pretstavljala neki naročiti faktor u ratu. Ovo gledište nije tačno. Artiljerija je od uvek imala veću vatrenu moć od ostalih rodova. Uzrok njenog slabog učestvovanja u ratovima treba pre svega tražiti u pokretljivosti. Ranija artiljerija bila je sasvim nepokretljiva, dok su konjica i pešadija bili veoma brzi. U napadu artiljerija nije mogla da prati te rodove, dok je u povlačenju redovno padala neprijatelju u ruke. I ukoliko je neko oruđe bilo moćnije, utoliko je bilo teže, a u koliko je bilo teže — teže ga je bilo prevoziti i prebacivati — znači u toliko je manje dolazilo do izražaja na bojištu. Očigledno moćčnost i pokretljivost su bile osnovne protivurečnosti koje nisu dozvoljavale pravilam razvoj artiljerije. Obadvoje se nije moglo postići, te je većina vojskovođa starih vremena