Narodna milicija

НОВИМ ДРУМОМ ОД БЕОГРАДА ДО ЗАГРЕБА

Ha пут од 8387 километара аутострадом до Загреба, полази човек без оног одвратног расположења са каквим се обично иде на тако дуг пут.

Путовање Аутопутом, може се заиста рећи, необично је угодно и занимљиво,

Најтеже је пробити се београдским улицама, проћи Савеки мост и кроз градилиште Новог Београда, чим се ступи на широки друм, најпре мало треме, јер сказаљка на километар-сату аутомобила, нагло пређе бројку 100, а, одмах затим угодна вожња, како се оно каже »европска«.

После само десетину минута вожње, што пренесено на простор претставља 20 километара, човек пожали што аутомобил не може да јури брже и вероватно је да ће неколико пута потсетити шофера на гас. Сасвим потевесно добија се утисак да друм није широк само 9 метара. ОсеКћање опасности, па чак и било какве нелагодности потпуно нестане. Испред аутомобила, простире се гладак бео друм, али не у недоглед, како се обично каже када се говори о аутопуту Београд—Загреб. Благи завијуци што су намерно направљени чине вожњу интересантном, не само за шофера којему не дозвољавају да се за воланом умртви, него и за путника, јер му пружају увек нов видикК и друкчији хоризонт. И сремека равница, прилично монотона, пије незанимљива.

Од Београда преко Новог Сада до Суботице међународним друмом, или од Ријеке преко Истре у правцу Трста, или од Сушака уздуж хрватског Приморја до Цриквенице и Краљевице, или било којом другом добром аутострадом, путовање је угодно, али онаквом осећању какво се добија путујући Аутопутом, нема ни трага,

Кад човек путује. овим друмовима, он ни не помишља на његове градитеље, не диви им се. Једино можда што мисли да је инжењер добро или рђаво пројектовао друм. или критикује што друм има превише великих кривина и успона, које ометају да аутомобил развије пуну брзину, или уопште, што је најчешћи случај не мисли на грађење друма, не распитује се кад је грађен и ко га је градио. Све једно му је, њему је угодно и ништа га се више не тиче. Овакав више-мање индиферентан став путника према друму и градитељима је нормалан, Нико те друмове није градио из неке љубави према, заједници, па, према томе, нема се коме бити ни захвалан. Нико у те друмове није унео своја осећања, стремљења, тежње, љубав и до бровољност. Путник није са њима везан никаквим успоменама. Грађење ових друмова није везано ни са каквим драматичним моментима, Неколико предузимача десетину и више година пунило је џепове новцем, цедило радницима последњу снагу, истискивало из сваког њиховог мишића све што се могло истиснути, ув награду која није могла да задовољи ни најосновније потребе. Радник је те друмове градио као што би градио било шта само да преживи, а када ће он бити готов, то га се уопште није тицало. Свакако да је желео да градња више траје, јер је постојала могућност да ће више времена имати осигурапу бар и минималну зараду.

Сасвим другојачије је путовати Аутопутом од Београда до Загреба.

Осећање да је овај широк, бели, асфалтирани друм, што је пресекао кукурузишта и пробио се кроз широка поља, шумарке и вабране преко Срема, Славоније, све до Загреба, дело наше омладине која је у њега унела толико љубави колико и рада, пренесе мисли пролазника на градитеље, оживи му успомена на херојске дане изградње које га не остављају ни једног часа, све док не стигне у Загреб. у

Још човек не оживи све успомене које су везане за Спачванску шуму, аутомобил полети огромним насипом високим преко 9 метара, за који је требало довозити земљу са Отока 14 километара удаљеног од трасе. Насипи су стајали много труда градитеље, али зато аутомобил скоро и не осети да се налази на успону, пошто су они веома

благи. За рачун тих благих успона, омладинци су уградили 10,000 кубика земље, више него што би то иначе требало, када не би водили рачуна о удобности вожње. Много је таквих насипа на Аутопуту.

Скоро да се у овим сушним данима и не сетиш лањских киша, које су задале више тешкоћа, градитељима, него недостатак машина, Омладинци су у блату до колена, набијали насип. Тежак посао.

Једно је чудно пролазнику Аутопутом, Он је навикао, кад се аутомобилом вози неким друмом, да пролази кроз села, сећа се како би шофер нервозно упирао у сирену да растера стада волова и јата гусака које су се размилиле по путу и не маре за његов аутомобил и сирену. По правилу, брзину аутомобила требало је смањити, а често пута и стати, изићи из аутомобила и растерати стоку и живину са друма. На Аутопуту нема тих неугодности. Ни на једном месту он не пролази кроз села, чак се врло ретко може видети нека усамљена кућица. С десна и с лева Аутопута, али далеко, виде се Митровица, Жупања, СОлавонсеки Брод, Градишка, Новека и још нека села и варошице. Стада волова испод и изнад друма мирно пасу, На целој дужини Аутопута, од Београда до Загреба, шофер није присиљен ниједанпут да стави ногу на кочницу. На неколико места Аутопут пресеца железнички колосек, али ни ту се не мора кочити, па ни онда кад воз јури у правцу аутомобила. Омладинци су изградили надвожњаке, преко којих аутомобил пројури, а воз испод ЊИХ. |

Колико су муке и зноја стајали омладинце ови надвожњаци! А вијадукт код Новске; десетине бригада однеле су са тог бојишта заставе и ударничке дипломе, Аутомобили преко њега, пролазе пуном брзином. Нема ни трага страху да ће пропасти или се сурвати у провалију. Човек овећа како је вијадукт чврсто грађен, и, као сви мостови, надвожњаци и вијадукт на Аутопуту, оивичен је оградом.

Сваки метар Аутопута доноси путнику нове успомене. А колико их'тек имају омладинци — градитељи

У тим мислима на градитеље, путник се изненади кад му се укажу прве куће Загреба. Само пре четири сата, он је био у Београду.

Аутопут »Братство — јединство« (поглед из авиона)