Narodna milicija

Успјешно извршен задатак

Хукти ин љупа аутобус крцат људи чији мотор оптерећен оставља иза себе густи дим, Идемо долином Врбаса која, како народ овде каже, ништа не заостаје од Војводине само ју је ове године погодила суша. С једне и с друге стране указују се нове, неке још недограђене, грађевине. То су: задружни домови, пољопривредна добра, сточна, дворишта и друге зграде. Ту, е десна је и прилично велика љеваоница жељеза. Пут је асфалтни и шофер развија. већу брзину. Прођосмо и кроз село Залужане.

У том пред аутобус одједном испадоше два милиционара, Један од њих дигао је знак за стој, Ово је контрола. Уђоше брзо у кола, један прегледа шоферове исправе и налог за пут, пита какве су му кочнице, а други прегледа карте и објаве путника. То су били другови из Саобраћајне Народне милиције Бањалука. · Није нас изненадио леп и културан однос тих младих милиционара према нама јер је познато. да се они тако васпитају у редовима Народне милиције. Но, али потребно је ипак изнети да овакви поступци милиционара, а конкретно овај од њих двојице према нама, остављају такав утисак код грађана да се после њиховог одласка позитивно и само најљешше о њима дискутује. И стварно, и Код свију нас је тако било. Речи: — јесте ли сами, где вам је објава, хвала, молим вашу карту —, остављале су код нас мишљење не само да су ти људи културни него и експедитивни у вршењу своје дужности. За час је било све готово, а поред тога и све исправно. Кренемо даље, кроз десетак минута пред нама је село Лакташи — циљ пута. — Сишли GMO,

Село врло лепо. Ту је и бања чувена од раније, а сада још више уређенија па је користе на стотине наших трудбеника преко љета. Док ми је помоћник шефа Среске управе Бањалука причао о овом селу, запазио вам зграду на којој пише: — Мјесни народни одбор Лакташи == У тој згради, горе на првом спрату, налази се у скромним просторијама Станица НАМ.

Ушли смо и први “усрет био је сусрет са дежурним милиционарем Митром Ратковићем, којн на грудима, још увек нови у "арпичку значку, Прича он о великом слављу на Аутопуту, Био је он добар бригадир Друге милиционарске радне бригаде »Александар Ранковић«. О томе какве је она успехе постигла познато је сваксме: — Сви смо се вратили ударници а ево и ја још новим значку, сећам се оне велике слоге и другарства — каже он.

Милиционару Митру неће бити тешко нигде, он је и члан КПЈ, он је на Аутопуту попунио своје искуство и као такав добро се показује на олужби и доприноси успјеху своје Станице. — Добре је карактеристике донео са Аутопута — рече помоћник шефа.

Митар је и овде узоран милиционар. Истина, нема, их пуно па би се за све могло рећи да су добри и да су схватили правилно задатке који су различити и свакодневно искрсавају. Ма-

ло смо разговарали и са замеником

14

командира Станице. Он је иначе и партиски руководилац, То је милиционар · Јово Вујмиловић, који је у Мата од 1945 године. Причао нам је како у служби човек учи и наилази на такве ствари које се не могу унапред предвидјети.

— Ја сам са још једним другом отишао на задружну конференцију у једну овдашњу задругу и тамо емо запазили једног који је био и у управном одбору задруге, како непријатељски иступа, и против задруге — прича нам Вујмиловић. Касније се испоставило да се у овоме нису преварили,

Другој задрузи су помагали на тај начин што су ухватили крадљивца кукуруза иако им је то ивискивало вишечасовног чекања по ноћи.

Поред осталих потешкоћа и насто-

· јања за њихово савлађивање, мили-

ционпарима ове Станице наметнуо се бно недавно терет којега су уз упорно залагање рјешили, Наиме, радило се о пљачкању мирних грађана пролазника путем који води од Бањалуке до Градишке, баш на сектору које захвата њихово станично подручје. Крадљивци, који су искључиво ноћу »оперисали«, били су обучени у вој ничка одела тако да-је крађа имала две тенденције: прво, отимање новца, ж друго, настојати приказати да то чине органи народне власти, припадници Народне милиције, Лопови су тактички радили. Излавили су и сачекивали на путу пролазнике и пошто су били“ униформисани престављали

-" су се као милиционари који врше ево-

ЈУ дужност. Прво би било: легитимисање. пролазника, друго: »командир вас зове« и одведу човека са пута, неколико метара, даље, и треће: долаBH пиштољ у чело »паре дај«.

Људи, бојећи се да не изгубе живот, ако су имали давали су. Хтели не хтели, морали су. Опљачкани, остављени без иједног динара долазили су у Станицу НИМ и жалили се. Причали су: »Крадљивци су униформисани и одећа им личи на униформу Народне милиције,«

То је било августа који је био напоран за другове из Станице, Знали су да се ради о неким вештим крадљивцима, Предузели су све мјере које би омогућиле да се похватају.

После више узалудно одржаних васеда, јер су крадљивци мењали места, једне вечери дежурном Станице дотрчао је око 9 чавова један уплашени младић и испричао му како су га недалеко напала и опљачкала два униформисана лица. Мали је ово све испричао милиционару Митру који је одмах упознао о овом заменика командира. Заменик командира Вујмиловић, милиционари Митар и Игњатовић брзо ву поседали на бицикле и појурили према месту где је дечак нападнут. Непосредно после њиховог одласка, дошао је у Станицу један сиромашни сељак коме су то исто вече узели последњих 6.500 динара на исти начин,

Патрола је брзо ишла бициклима до места где су сматрали да их отмичари неће приметити, Ту су извршили распоред, склонили бицикле у шанац, а сељаку који се тренутно са колима

нашао ту, наредили да лагано продужи вожњу и да пева, симулирајући као да је пијан, а милиционари су лежали у колима имајући у приправности оружје. Сељак није знао о чему се ради, био је збуњен и уплашен. Вероватно је рачунао да су то они од којих се и он плашио, Објашњавања, између њих није било никаквог. И тако, док је сељак певао и док су кола лупкала, појавили су се одједанпут они због којих је било све ово организо- · вано. Испод неког дрвећа које је правило још више мрак на путу, упутили су се отмичари и на овог сељака не-. знајући да ће им ово бити последњи пут. Опретно, правећи ее да су »органи народне власти«, на већ уобичајени начин, зауставили су сељака са узвиком »стој«, Сада им се десило пешто друкчије него обично, Док раније нису добијали никакве одговоре, сада

· је њима уследио изненадан одговор:

»етојте ви, руке увис, овде је Народна милиција«, Док је један од тих »органа« дигао одмах руке у вис, други се бунио и приказивао се као војно лице да је наводно на служби и да са њим Милиција нема ништа, Но, то им све није успело и на последњи оштар позив заменика командира Станице бандити су се предали. Опроведени су у СОтаницу НМ и касније истрагом је установљено да су ово најобичнији лопови од којих је један од њих био и ССО-овац и који су настојали ради непријатељских побуда, на тај начин компромитовати Народну милицију. И после по повратку из ове

НЕКОЛИКО САТИ У ЈОШ ЈЕДНОЈ ПРИМЈЕРНОЈ СТАНИЦИ НМ

Падала је јесења киша, када. сам навратио у Станицу Народне милиције »Центар« Бањалука, Чекајући да дођем до командира посматрао сам како покрај мене улазе и излазе киом оквашени милиционари и оне који су од службе слободни окупљене око радиоапарата. Неколико слободних шах гарнитура и једна заузета, расклопљене књиге на. столу, које су милиционари читали, створише ми утисак да се налазим у некој скромној малој читаоници па приђох ближе. Људи, зближени заједничким радом, из разних места наше земље, изгледали су ми једнака, Док сам са њима разговарао и даље су улавили милиционари бритшући мокре руке а ја размишљам о тежини службе по невремену. Сусрет са командиром био је пријатељски али и званичан. Тако је код њих. Необично ми се свидео његов поступак према посетиоцима. Већ према разноврености посете долазницима, су следиле командирове. речи: »Молим вас причекајте мало, одакле долазите, шта сте хтели, јели се вама жури«. Командир Станице Ратко Лекић налази се у НИМ од 1945 годнне, а раније је био вемљорадник. Станице се нису мењале али кроз њих ву се људи мењали и стицали огромна искуства, Тако је и Ратко променио доста станица и у њима био командир, Дужност командира станице