Narodna skupština

СТРАНА 292

НАРОДНА СКУПШТИНА, САЗИВ ЗА 1890 ГОДИНУ

Кад је Скупштпна већ усвојила пре^лог г. Драгише код чл. 17, да предлог оптужбе буде одбачен ако Скупштииа са 2 3 гласова присугпих посланика реши прелаз на дневни ред, ја против тога пема.м ништа и сам се слажем да треба такз да се усвоји, али с друге страно кад се усваја 2 3 посааника у чл 17 онда треба да останемо консеквентни да тако треба да буде у/ присутних посланика да се министар стави у притвор јер и притвор и то је нека врста казне Милан Мостић. — Ја устајем да одговорим моме поштованом проФесору г. Гершићу, који је учинио замерку на редакцију овога члана, питајући за што је ушла одредба да против овог решења нема места жалби. Ево за што господо: Ово је једини случај да се скупштинска законодавна власт меша и са извршном власти и опа посгаје и извршна власг, Овде Скупштина, доносећи своје решење има иише природу власги извршне а не законодавне. У чл. 9 Устава предвиђено је, да нико не може бити стављен у притвор без решења, и кад ко буде стављен у притвор има права жалбе на решење оие власги, која га је ставила у притвор кад је то Уставом освештано, онда очевидно потреба је да се у овом изузетном случају не може одлука скупштинека нодврћи ревизији никаквог другог тела т. ј. да нема жалбе против ње. Устав категоричкп наређује да се не може нико ставити у притвор без решења, и да нма права жалбе, онда ја мислим да је са свим потребпо било да се каже : ово је решење одмах извршно и против љега нема места жалби. Мислим да је мишљење г. проФесора Гершића иогрешно, и да је баш потребна оваква редакција овог члаиа. Драгиша Станојевић — Примедба г. Гершића о редак)зији овога члана. т. ј. о томо да је решење Скунштпнс извршно и да против њега нема места жалби, са свнм је умесна. Кад се нема коме жалити онда нема ни жалбе и онда разуме се да отпада оно, што је казао г. Мостић и нема места. Што се тиче мишљења односно оне 2 / 3 посланикатј. хоће ли биги потребно 2 / 3 посланика или проста већина, ту се не слажем с г. Гершићем према ономе што сам о гоме већ казао. Овде није довољно само демократско начело, него треба да завиримо у Устав, и нарочито да имамо на уму чл. 7 Устава који каже, да су сви Срби пред законом једнаки. За сваког другог, ако хоћете за једног одличног грађанина не може никад решавати Скупштина, хоће ли бити прптворен или, но за министра мора Скупптина да решава, и ја мислнм да је то довољна гарантија за њега, са мога гледпшта то је и више од гарантије, јер је привилегија. Кад се један закон доноси већином гласова, зашто да није довољна проста већина гласова о стављању мшшстра у притвор. За сваког другог, сем посланика може суд законитим путем гласањем двојице-тројице донети решење о притвору, није ту потребна Скупштина да реши а о једном министру, који може да учини много већу кривнцу него један прост грађанин покреће се цео апарат скупштински и мора се гласати, хоће ли се министар затворити. То му је доста, кад гласа Скупштина за њега исто тако као и при решавању кад нрима или одбаца један закон. Онамо смо код члана 17 требали да одредимо да буде 2 / 3 према Уставу али свде зависи од нас, кад стоји у Уставу да смо сви једнаки н кад се простом већином нраве закон онда треба дакле узаконити и ово : ако Скупштина простом већином реши, да се министар стави у прнтвор онда да се и стави. С тога сам мишљења да ово послужи као материјал и да се врати у одбор да овај члан преради, Пера Максимовић — Господин Драгиша кад је мало час изнео предлог код чл. 17, он нас је тако убедио да смо потпомогли његов предлог да се враћа у одбор чл. 17. А.ш тај исти разлог његов не може да послужи икодчл. 20. Оно што је његова логика учинила код чл. 1 7 , та логика не може да се примени п овде код чл. 20. Његови разлози наведени код чл. 17 баш иду у прилог томе, да овај члан остане као што је предложен с том изменом, да се у последњој врсти изоставе речи нема места жалби као што је г. Гига Гершић представио врло добро, да против решења скушитинског нема места жалби.

Драгиша Станојевић — Ја се не слажем с г. Максимовићем да код овога члана није моја логика исга која и код чл. 17. Наша је основна логика у томе, да се суђење министра у колико је могуће мање удаљава од обичних гарангија, које имзју осталн грађани. При грађењу Устава било је две струје: једна је чисто демократска, која је тражила да минисгар одговара по могућности онако као шго одгонарају и остали грађани, под оним гарантијама као и осгали грађани. Та идеја није продрла у Устав; Уставом су даге јаке привилегије мипистру, а решавајући овако питање, ми можемо да удешавамо све тако, како би се то суђење министру што впше приближавало суђењу обичних грађана, и да би се извела она демократска мисао кад са мало пре казао код чл. 17 да су потребне ~1 3 посланнка, то сам предложио за то, да се министрима пе дгју привилегије, и ту треба 2 3 пос.тника за решавање ; а кад овде предлажем, да је досга већина, то опет предлажем у тој намери, да се минпстрима не дају привилегпје. На први поглед изгледа да би било у сагласности да се и овде треба да тражи да буде 2 / 3 присутних посланика. Али то није тако у стварп, ако се боље размисли впдеће се да је моја замисао основана и да је моја главна тежња у томе да буде мање привилегија за министра и да је баш добро да се овде усвоји да је потребна проста већина. Гига Гершић — Молим вас, господо, ја хоћу пре свега да одговорим г. Милану Мостићу, шго ме упућује ка Устав, премда ја мислим да ћемо се ми п иначе сложиги, ипак хоћу да му кажем ово : ако стоји оно, што наводи из Устава — чл 9. онда Устав категорички каже, да у свак.ом случају мора бити жалбе и према томе не би могла да остане ова одредба у чл. 2 0-ом овог пројекта, да противу решења о стављању у притвор једног министра, нема места жалби. Кад се дакле, по Уставу мора дати жалба, онда се мора дати и овде. Док међутим одбор је сам одступио од Устава, кад је казао у овоме члану: да противу решења о притвору министра, нема места жалби. Види се да је одбор и сам налазио, да то није случај предвиђен у чл. 9 Устава, јер у чл. 9-ом Устава говори се: о решењу истражног судије, прогив кога решења лако је бпло наћи места, коме ће се жалба изјавити. Али кад овакво решење о притвору I једнога министра, донесе законодавно тело — Скупштина — ма колико опа тиме у неколнко улазила у судску власт, ипак се противу тога решења нема коме жалиги, управо нема другог теда, које би стојало над Скупштииом и које би могло ту жалбу расматрати. И по томе нема места познва^и се на Устав. Дакле, то је што се тиче тога питања. Питање што је покренуо г. Драгиша, о томе је већ и г. Пера Максимовић казао : да је иста логика, и ја мислим да је збиља иста логика. Јер кад се наш 10 за нужно, да је за прост прелаз на дневни ред преко оптужбе, нужно две трећине гласова, онда зашто се не би казало, да је потребно 2 3 гласова од присутних посланика, кад се решава о притвору једнога миннстра. Дакле, кад хоћете 2 / 3 гласова за ослобођење једног мпнистра, онда треба 2 | 3 гласова и за стављање једнога министра у притвор. То је једна ствар. А друго, ово непрестано истицање радикалских и демократских начела, у овим питањима мислим, да није умесно ни згодно, јер као што је и г. Драгиша напоменуо, ири решавању оваквих питања нису само довољна радикалска и демократска начела, него ту треба још нешто, а то је да исто тако треба имати у виду и природу извесног посла, природу самих оних односа, које закон треба да регулише, и да ли извесне одредбе одговарају природи тих послова и одношаја. Сви су Устави у свету нашли за потребно да се мора доноспти нарочити закон, нарочито према положају, који заузимају министри у држави. То начело, већ самим Уставом утврђено је за министре са обзиром на њихов изузетан положај. С друге стране, не мојте узимати то питање само с једне стране. Господо, кад узмете у обзир положај једног министра у једној парламентариој држави, ту онда није довољно да ми имамо на уму само његов велики положај, да је он „велаки господин", те му се дају некакве привилегије, него ако хоћемо праведно да судимо, морамо да имамо у виду и тешкоћу тог положаја, и