Narodna skupština

НАРОДНА СКУПШТИНА, - САЗИВ ЗА 1890 ГОДИНУ

покушај за глорифпковање прошлости и садашњости раднкалне странке, а из свега тога нзлазн његов закључак: да је све оно, штоје бнло у овој земљи од нре 20 годнна до 22 фебруара 1889 год., да је било најружннје а од то доба да је све само сниље и ковиље. За то ја ћу да докажем да то не стоји. Ја нећу да идем за њпм чак у косовску битку, нећу да гражнм кнеза Милоша, да тражим Карађорђа, него ћу да се задржим на најновије доба ' нашега државнога живота. Он је и сам узео то доба од смрти киеза Мпхаила за главно иосматрање своје, 'I казпо да је тада настало „збуњено стање" додајући одма носле тога, ваљда и иреко своје воље, да је у томе „збуњеноме стању" ииак било довољне гарантије за имовну и личну безбедност сраских грађана. Но шго мени нарочито-даје драгоцеиах нодатака, то је опо леио признање г. Марка Нетровића, да су у томе добу пренешени са запада у Србпју „болеснп нојмови." Ако уђемо у нсинтнв.сње тога, вндећемо да узроцп леже у тнм „болесннм нојмовпма", којн су са заиада у то доба у нашу земљу иренесени. Ми сви знамо да је после смртн кнеза Мпхапла доисганастуиило растројсгво у наишм односнма, алн је то бпло сасвим ириродно после онако велпкога губнтка, какав беше смрг кнеза Михапла. А она соцпјалистнчва иронаганда, која је почела да иодгризава наш државпи живот, која је порпцала сам прпнции државнг. н иочела да убија онај витешкн дух у народу, а да подиже н буја дух себпчњаштва, саможнвостп и грабежи та иропаганда болесннх и наоиаких иојмова, из којих вуди своје норекло раднкална странка, то је расгројство иопела још на вишн ступањ а заоштрнла га социјалазмом. Владавина оног доба имала је огроиан задатак и имала је нред собом двоструку борбу. Једну са елемеатима којима се — ио традицијама тнх елемената — није доиадало стање после смрти кнеза Михаила. Другу са елементнма, којн еу отпочелн прихвататп борбу под заставом тпх „ болесних иојмова ." И нрц свем том, прц свпм тпм огромнпм сметњама, ондашња владавина усиела је да учврсти одношаје земаљске, да обузда оне по традицијама — незадовољне елементе и да о ача иоредак у нашој државн. И упоредио са тим и у исто доба егворени су и услови за иапредак Србије и оствареље њеног традициодиог и жнвотног идеала. Пребачено је томе добу како је буџет тада „дремао на 11 милиона", и г. Марко пнта се у чуду, крпво му је за шго буџет још тада наје био 5 7 милиона, на се у томе правцу хвата за израз мога пријатеља г. Живана Живановића, како му је овај признао да је Србија „застала за 50 год." Не знам у ком је смислу г Живановиђ то рекао; али ако је рекао у оном смислу у ком је то гонорно поп Марко, оида ни један ни други иемају права. Ја господо, признајем, да донекле углед и кредиг земље може да се мери по ступњу на коме се буџет налазн. Могу да признам да л ко буџет једне земл>е стоји на 100 000.00 0 да та земља ~може имати веће важносги у својим спољним међународннм односима. да има права тражити да јој се признаје већи кпеднт, али то само под једним условом, под условом: да буџет одговарн фактичном, иравсм стању иривреде зсмаљске, да. је основан на моћи народној да он може да иоднесе све те државне дажбине Све што је противно томе, спе је то изопачено, сме је то — да кажем отворено, иокрено — лаж- Није креднт ц углед у томе, ако се повећава буџет а нарасте снага народа, а варод опада у свима правцима. За то ја и не могу да се начудим како је тако грубу погрешку могао учннитн човек, који је за све време напредњаштва викао противу повећања оуџета. (Поп Марко Петровић: у оно.м нравцу). А кад је г. Марко теретио, опгуживао Народној Скупштини оно доба штедДЛ1ВОСТИ. онда мислим да ништа друго ннје урадно, него да је порекао све свој>' опозннионарстпо противу папредњаштва. Ја сам мало пре рекао, да је ондашњи поредак сгвари у зем.Би, чувајући услове за економну отабиленост Србије у исто доба сгварао услове за извршење великих задатака србијиних. Понављам ово тога ради да дођем на ту тачку говора г. Маркоиа, у којој је поменуо «ратпе успехе," „авантуре" и све друго

што је после тога дошло. — И на све то имам да кажем, да живот једнога народа често пута не зависи од његове снаге него и од среће његове. И према томе ако се хоће да оцењује тај догађај из наше новаје историје — они ирви велики, свети ратови за ослобођење и независност — мислим да сваки родољуб има. дужност да скине каиу пред тим великим делом народним и у колико је либерална. странка водила народ на томе великом иуту части и дуо/сности, онда иред тим делима либералне странке — мислим да сваки Србин треба, да клекне пред жртвама, које су пале у томе великом делу нарођмом. Господо, после битке код Кане, кад је Ханибал иотукао римску војску, римеки сенат нздао је заповест да Рпмљани не смеју очајавати, да ни једна римљанка не сме Зчкукати. То је било онда, кад су Римљани били у највећој снази. Тако су Римљани чува.ш дух народни од моралне малаксалости. А шта смо радили ми ? После злокобне Формуле да је један педаљ, једна бразда њиве дража од Босне и Херцеговине, после те злокобне Формуле, која је пзраз опаких болесних појмова са запада — ми смо, г.ј. ви сте, ондашњи оиозиимонари по-.ле једног неуспеха ратног у место да у народу сви иодижемо дух огпора и освете, ви сте стали пред ондашње управљаче, па сте од њих тражили «главу и мач" за то што није било успеха, као да га је морало бити и као да тај успех није зависио од ратне среће, и ако су тада још Турци, били у нашој земљи. Кад сам се дотакао овога догађаја тако узвишеног и евегог, оћу да поновим, да у свакој прилици треба да вршимо нашу дужност поштовања и пијетета према том великом покрету народном, а не да непрестано оцењујемо то дело језиком опадачким, као што чините ви. Сматрам за дужност да поменем, да је тада било успеха; и ако га није било магеријалнога физичкога, у чисто ратничком емислу, било га је у смислу моралном, он је био у оном моралном дејетву, који је тај нам иодвиг ароизвео ма неослобођену браћу, и којима су та наша браћа привезана највећим надањем на Србију. У осталом то дело, први р-ат не може се ценнти само за себе, него и оним што је последица његова; и ако је либерална иолитика имала свој Ђунис, она је имала и свој Ниш и Грделицу и своју Врању и своје Косово. (Поп Марко Иетровић: и Берлински уговор). Јест, призиајем и берлински уговор. У осгалом, господо, чудно је то да један човек, који са тако мало промшпљености оцењује то велико дело народно, да тај човек каже како би се велнки буџети лако могли поднзги, кад би граница Србије ишла од Јадраноког до Средиземног мора. То је тачка, то је исповост, којим и Марко доЈази у највећу протнвност са самим собом. Јер проширен^е граница наших не зависи од добре воље моје и поп Марка, ниги зависи од тога, да ли ће ко да се насмеши на нао или да нас погледа по преко, него то зависи једино од нашега прегпућа и самопрегоревања, од употребе целокупне снаге нашег иарода. Оцењујући општн зиачај либералие политике г. Марко је патетично узвикнуо, да нам та иолитика за 12 година неирекидног рада није оставила никаква добра. Господо, ја мислим, да се најблаже изразим, да то ако није нишга друго а оио је покушај, свакојако недостојан. да се изоначе догађаји, којих смо сви живи сведоци. Ја нећу да улазпм. нећу да идем за њнм, па да вам представљам сва дела те политнке, али у колико се тичн предмета о коме је реч у Скупштипи, ја ћу да вам представнм само то, шта нам је га политика осгавила у економском погледу. Још од пре 30 и ноколнко година опажало се економпо опадање народно, опазндо се ве.шко, нагло задуживање народно, онажало се да су спекулантн и зеленаши, ночелн да експлоатишу цео народ, цео економнн живот народни, па ако се хоће праведпо да судп, онда се мора одаги правда ономе делу, којим је у то доба заштићен економпи живот народа, делу које је учинило да се сељаку не може иродати кућа с плацем и 5 плугова земље за дуг. (настаииће се)

Олгонопш уркднич Ранко Нетровп).

Штамиа краљ. сриске дгжавпе штампаријк