Narodna skupština

93 САСТАНАК — 13 МАРТА

СТРАНА 1125

нопола. Овол повластицом чине се све могуће олакшице концесионару: ослобођава се царнне за увоз иотребне машпнерије; лаје му се државно земљншге бесилашо за нодизање радноннца; ослобођава се иорезе; дозвољава м\ се да брзим возом транспортује своју робу а да му ее рачуна но таксн товарних возова н, нанослетку, даје му се у монопол једна грана народне нривреде да произвођач свој производ не може ииком дрјчом иродатн до њему и то по једној цеци , која је свакојако ннска и мала а за њега врло иовољна; јер се каже, ако је цена свили до 50 днн. у Милану и Лијону , онда ће он плаћати до 2 дин. Рачуна се ол 10—12 кгр. чаура , да се исиреда 1 кгр. свиле, дакле, то би значило, да бн он плаћао нросечно од 20—22 дпн. 1 кгр. иснредеие свпле, кадје иена тој свили у Мнлану н Марсељу 50 дин., дакле 30 дпн. њему остаје бруто добити. Разуме се, да бн он нмао пзвесне трошкове око раздавања семена, траснорта, и т. д., алп свакојако ти трошковп не бн могли доћн нп у ком случдју ни до внснне 50 на сто, а он добија 150 на сто. На тај начин наши би иронзвођачи билн експлоатнсанн од овога новластнчара. Дакле, пз тпх разлога п шго налазим да се овако предложеном иовластицом не шгите пнтересп наших пронзвођача у оној мерп, у којој бп требало да буде , јер сам одсудно нротиван њој н, да будем нскрен, како се нисам деспо у седницн кад је ова иовласгнца нретесанаиа у начелу, ја сам иза брао овај ну г да иредложим ову обвезу повластичару, знајући да је он не би могао примнти н тако би повластица отнала. ј Ђок1 Анђелковић — Ја инак осстајем при оннм разлознма које сам пзнео. Међутим сад стављам ово пптање. Шга се хоће овом повластпцом ? Овом иоваастнцом хоће се унапређењо наше свилорадње. Као што знате још за вреие Кнеза Мнлоша људн којн су овом земљом управљалп старалн су се 1 да се та радња унапредн н она је допста некада бпла нанреднија, алп се сад једва годншње нзрађује 20.000 кгр. кокона. Који је узрок тнме? Узрок лежи у општем оиадању производње те врсге и оиадању услова, којц су некад бпли за њу, у немарностн државној да се га нроизводња увеличава у осиромашавању народа. За тим иредставнте себп да се то може иостићп иовластнцом нарочнто кад се оваква нрава уступају новлачтнчару н кад држава нехотнце гледа да то преда другом да ту ироизводњу увећа. Ио мом мншлењу држава мора нмати знатна удела при решавању овпх иривредннх пптања; мора се старати да створи услове ко.јн ће у зељн с друге странн повећати пропзводњу. А па овај начпн, ако остане ова спротпња п сви условп који ову производњу уназађују онда можете дати повласгпцу какву хоћете, ипак иеће бчти ностнгнуто оно што се желн. Ми желимо да се нроизводњи увећа ио свима нравцима нривреде, али са овакпм начипом неће се моћп постићи ако остану они условн нронзводње у нашој земљи којп су сада. Прематоме свилоделство неће битн онако као шго се хоће п жели. Ми овом новластицом треба да занггитпмо наше интересс, као год што је повластичар знао да заштитн своје. Ја држим да по овом, кад је он себп присвојно право за 15 година да купује коконе н го само он , онда можете представнти себн у какву противречност улазимо кад дајемо повластицу човеку, а да не одреднмо број година колико је нотребно, да не може до века експлоатисати нашу земљу, јер 15 година нпје мала ствар; јер и држава за 15 година бп могла ако ради стално на унапређењу земаљске иривреде очекиватп обрт у свима правцима. И очекивајућп тај обрг ја се надам да ћемо га добпти без ове повластпце, ако иривреду уредпмо тако., да се не само свплоделство него н ичеларство и све остале мале радње домаће индустрнје подпгну , како би народ од њих могао нматп корпсти. Дакле при условпма којп сад владају ја држпм да то није могуће. С обзиром на ово што сам казао н с обзиром на то да греба ограничитп број година кад треба да нодигне фабрчку то, на онда узетп колнчпну пзвесну која мора иостојаги кад хоће да ирерађује свилу, н. пр., да се фабрпка за тканину онда мора постројитн кад се у земљп нропзводн 360.000 или 200.000 кгр. Ја сам дакле да се он ограничи илн бројем година, кад мора подићи

фабрпку или количпиом кад мора после тога фабрику отворитн и подпћи. Љуба Јоксимовић — Овај члан како је одбор предложпо п како је на првом чнтању усвојен добар је , јер ми знамо даје пре неколико година много произвоћено чаура , а престало је да се пронзводи отуда што је Аусто-Угарска подигла две фабрике за прераду свиле , п то једпу у Панчеву, а другу у Новом Саду. Они немају рачуна да нрераћују и да илаћају царину , него ирерађују само онп сељаци којп су у гој околпин н они вуку користн. Кад би ми имали фабрику овакву онда би н нашн људи могли да ироизводе онолико колико су произвогили пре 10 година, а сад не могу да пропзводе зато, што ие могу да издрже конкуренцпју оних људи, којп ироизволе око Панчева п Новог Сада. Ранко Петровик — Ја се слажем са послаником Милошем Богдановићем у томе, да је нама преча концеснја о пронзводњп гвожћа и другнх руда, него што је ова, и заиста то ми морамо с њнме заједно признати. Алп гако исто ће и менп Милош признати, да лнвннца гвожђа н слнчне фабрике траже не оволнко средства колико се овде тражн за пронзводњу свнле, него траже средство ваљда сто пли хнљаду пута внше. А кад не можемо то да поднгнемо, онда ја држим да се нећемо никако зауставитп пред тнм па да не раднмо ни иа чему другом, да не радимо п онде где може што учинити. С тога слажући се да је прека иогреба за нас развиЈање рударства, опет из тога не нзводнм да бп нам требало с тога занемарнти остале гране прпвреде , опет налазпм да треба п овоме ноклонптп пажњу, баш тнм ире, што се мање овде тражн, што је лакше ово поднћп него што друго. Сада ћу прогеворитн неколнко речн озебњи мога друга ,1>убе Новаковића , од давања ове иовластице. Према оном како се у иас данас развија свиларство, менн се чинп да овај концеснјонар не бн имао каква особиге корнстп да добпје. овом копцеснјом ако би остао искључиво на куповању оно мало чаура свиленнх што се у нас производн , пего ја очекујем, да ће он моратн, налазећн новољнпч услова за развијање свиларсва, иочегп поднзати сам фабрику за гајење бубе н иропзвођење чаура; мораће подпћи дударе за хранење свплених буба п то ће битн први његов главнп носао, а ту ће бнтн п главна добпт његова. Јер оио што се да?ас иронзводи свнлених буба у нас, то је, ноновљам, тако незнагна коликоћа, да он не би пмао рачуна да због с тога н дође к нама. Него, налазећн повољних услова, знајућн, да је та радња бпла у нас некад у много већем стеиену развпјена, него данас он очекује да ће ионово оживети тај рад у народу; н долазн да се нотруди око тога, да сам почне радити, п покаже примером овоме народу, како се то може радптн н тнме се корпстити. Тако мислећп, налазнм, да свака нредусетљнвност у овпм нриликама, била бн врло наметна, јер ја не видпм да ми нчпм обвезујемо себе и да скраћујемо добит нашнм иронзвођачпма. На послетку, ако бн мн доцније впдели, да смо иреваренп, време од 15 годпиа, није тако велпко, а н нначе мн нмамо нута п начнна, да се спасемо од узурнатора. Дакле, ја држнм, да с те стране узев ово пптање, можемо прнмпти ову иовластицу, како је иредложеиа, н сами прораднти да се и та установа која је у нас већ на путу проиадања, почне ноново ожнвљавати и иодпзати. Известидац — После говора оволнко посланнка, сматрам за дужност, да п ја кажем неколпко речн. Овде су се породила два мпшљења. Једно је протнву поднзања фабрике, а друго је за нодизање. Ја држим, да великн терет и велики задатак лежи на данашњој странци и данашњим људима, којн унрављају земљом у одношају економскпх ирилика. Ова струја, која нас данас руководн, мислнм, да је однсга доста погрешна у односнма грговинскпм. Ми смо без иара, па вели се, због гога шго немамо новчаннх средстава, мнслимо ако уиогребнмо све мере да нзвознмо снровине на страну, да, ћемо се поправити н оживетн нагае бедио стање н материјално. Мислим, да има миого људи међу иама, који зиају те елементарне економске истнне; које тврде да сви цароди, који раде само на томе,