Narodna skupština

СТРАНА, 200

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАПРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

нарочит споразум; по коме ће она, Аустро-Угарска наплаћивати у име царине само 50 крајцара за 100 кила при увозу вашег жита. Даље, кад је либералнн кабинет на измаку прошле године водио ирегоноре са Аустро-Угарском о одржању старог уговорног стања, нарочигу је бригу имао, да се у томе међувремену одржи стара царина од 50 крајцара, па је у томе и успео. Напротив но новом трговинском уговору АустроУгарска ће наплаћнвати 75 крајцара на 100 кила пр'и извозу нашега жита, дакле 50°| 0 више од старе царине. Јавна је тајна, да смо сви мп без разлике нартија, много полагали на то, да се добије ж љезничка веза са морем, са Солуном, за извоз нашпх сировпна. Тога је мишљења била п пређашња радикална Скупштина, овлашћујући законодавним ре шењем министра финансија, да може чиннти олакшице извозу наших производа за Солуи. Тадашњн мпнистар финансија чи нио је јаку употребу од овог овлашћења, укидајући нзвозну царнну и порез на обрт за извоз наших производа за Солун, а то износн: за један вагон жита око 100 динара у округлол броју. Либерални кабинет, дошав на уирзву земље, неговао .је и даље ову српску мисао. Међутим но новом трговинскол уговору Србија неће нмати нрава за пуннх 10 година да чини нн на.јмању олакшицу својнм нроизводима за нзвоз к Солуну. (тач. 2 чл. VIII трг. уговора у закључном протоколу). Све ово досад казано, тек само је један мали део од онога, шго би имало да се замери новом трговинском у^овору. Једно само морамо још поменути, а то је нрилог С, о нарочитим повластицама у пограничном саобраћају, но коме ће се из Аустро-Угарске увозиги у Србију у вреДности око 2 мнлнјона динара годишње без цармне и без порезе на обрт и без жпговине. Мп знамо врло добро, да се трговински уговорн завључу.ју на основу узајамних понуштања уговорних страна; признајемо, да је тежак посао и велика вештина да се добије правичан и новољан уговор; ми нећемо никоме да нодмећемо непскрену намеру у раду на овоме уговору са Аустро-Угарском; ну према свему ономе, што је досада у јавноети казано и што смо ми овде кратким потезима поменули, ненобитан је факат, да нов трговачки уговор пије користан за Србпју. 'Го је доказ, да је неонравдана она тужба, која се опажала, да тај уговор што пре ступн у живот. Нећемо да по гађамо узроке тој тужби у месецу Јуну нрошле године, а тако исто ни оној другој тужби носле 9 Августа. IV (Дело тужбе УШ под а). У овој гачци немају дела г. г. Алковић и Гвоздић. Ту се само ми остали тужимо за то, шго тужба вели. да је војска „једном општом наредбом стављена у мобилно стање." Морамо одсудно одбити тај навод тужбе, није истина да је војска стављена у „мобнлно стање" каквом нашом наредбом, не само отитом већ ни засебном. Такве наредбе пити је бнло, нити је могло бити, кад по устројству војске њоме командује у пме Краља, сам министар војни, па он чини и распореде. У осталом и сама тужба као да је опазила своју погрешку, на се на другом месту (тачке VIII опет) нсиравља н вели, да те оиште наредбе није ни било, тврдећи том приликом, да је војска „стављена у покрет. у ванредно етање", нростим наредбама. Види се дакле, да је и сама тужба на несигурном земљишту. Час вели да смо војску ставили у некакво „мобнлно" стање оиштом наредбом; час да је стављена у „покрет", ванредно стање засебним наредбама министра војног, без знања и одобрења министарског савета. У погврду свога навода да је војска стављена „у покрет, ванредно стање" простим наредбама, а без знања министарског савета. тужба се нозива на акт министра војног од 21

Августа 1892. год. Ми ћемо мало ниже говоритп о самој садржини тога акта, и доказаћемо, да она не може бпти предметом оптужбе ни протпв самог министра војног. Ну пре но нгго пређемо на то, питамо, од куд ми можемо да будемо тужени ;;а тај акт кад, н сама тужба вели, да Је он донесен без знања минисгарског савета? Чл. 3 зак. о минмстарској одговорности брани ту нас остале министре, све и да би било у том акту министра војног какве незаконитости. Ну међу тим, тај акт-^д 21 Августа такве је садржине, да за њега не може, ни по закону о устројству војске, ни ма каквом другом закону, одговарати пи сам министар војни. Још много нре тога акта, 12 Лприла 1892 год. ваш радикалви министар војни бно је одредио да војска ради на граници. Он је тада расноредио, кад ће која трупа где п докле радити. Извршење гога распореда наређено је за време радикалне владе. Но том распореду н наредби под вашом радпкалном владом војска је већ била и изашла на радове. Кад смо ми 9 Авгуета 1892 год дошли на владу, загекли смо то стање, затекли тај „нокрет" војске, пли као н1то тужба вели „ванредно стање". Видећи како војска м »ојни обвезници по том радикалном распореду једии пду, други се враћају; како се сви муче и злопате, министар војни доиста је 11 Августа издао један акт, којим је смањио гај број гих радника и постепено људе вратио својим кућама, а нове нридоласке најнре смањио, док их најпосле није обуставио 11 Сеитембра 1892 год. са свим. То је садржина акта од 21 Августа 1892 год. Онај распоред и упут војске на нограничне радове, доиста је био без Крал»евог указа, само наредбом министра војног; ну то је урадио радидикалнн војни мпнистар А тако је радио радикални војни министар и 1891 год. Мп иећемо да улазимо у то, да ли је правилан рад ваших војних мииисгара, што су во.јску тако кретали без Краљевог указа. Ну на свакп начин ни ми, ни наш војни министар, не можемо одговарати за овај акт од 21 Августа ирема самој његовој садржини. Ако се у томе раду хоће да нађе каква кривнца, онда је треба тражпти у раду радикалног војног минпстра, што је одредио војску на погранпчне радове, а не нашег војног министра, ко.ји је људе вратио својим кућама. Све ово што рекосмо потврђују акта министра војног, која су у архиви. Ми не налазимо, да иатриотизам, да интереси отаџбпне захтевају да ма којп министар војни одговара за оно, што је било потребно за одбрану наших народних интереса. Ну ако вам ваш патрпотизам и ваш поглед на идеју српства и то допушта, онда ето радмкалног војног министра па нека он одговара; а нас, па ни нашег министра војног никако не можете тужити по тачкп а) под VIII за некакво ставл,ање војске у мобилно стање, кад то наш војии министар није урадпо. А у осталом, као год пгго, по чл. 3 закона о министарској одговорноси, не можемо одговаратн за ту наредбу од 24 Августа, тако нсто пе одговарамо ни за какве друге. Ово с тога што их није нн било, а и с тога што распаред војске не спада у круг нашег рада. Најпосле ни наш војни министар не може за то одговарати, јер његов акт од 21 Августа није онакве садржине како тужба преставља. V (Тужбе гачке XI без господе Алковића и Гвоздића). Предмет ове тужбе мора се подедпти на троје: 1) рад минисгра упутрашњих дела ; 2) рад Скупштине; 3) Чнгање указа о отварању скупштинских седница. Прво је дело самог министра унутрашњих дела, јер је само он но закону био дужан да уради оно о чему тужба говори. (Наставиће се)

Одговорнн уредиик РаНКО Петр0ВИ&

Штампа српоко-краљев. државне штампарије