Narodna skupština

29 САСТАНАК

- 6 ЈУЛА

СТРАНА 255

Са овим сам завршио мој говор и остављам Скушитпнп, па нека реши како мпсли, да је најправедпије, а ја држим, да су оптужени крпви и да казну избећи неће. (Из клупа скупштинских, од посланика и са галерије, вичу, „ Живео и ). Поп Здравко Пауновић — Господо, у историји српског државвог живота, мени се чинн, да до данас није било важнијег и озбиљвијег питања, а у исто време и жалоснијег, гнуснијег и за народ српскп срамнијег дела од овог, које се данас пред Скупштином налазп. Ја, као Србпн, као свештевик, као народнп посланик п човек, коме је свагда истинскп на срцу лежала будућност и напредак народа српског, који сам свагда љубио и бранио народна права и слободе, љубио ред и пот помагао законитост у земљи, са болом у дупш устајем да говорим о овом кобном и жалосном питаљу, које је ио несрећн данас иред нама. Још ,у наиред изјављујем, да бих волео и далеко срећнији бно, и осећао се радоснији, да је дао Бог то, да су Србија и српски народ билп сачувани од овакових дела и примера, те да се поред премногпх важности и озбнљних иитања, која се тпчу напретка, среће п благостања народног, народна Скунштина не мора и са овима забављати, скупоцено време и народни новац трошити, а иа штету далеко битнијих и пречих питања и послова. Али кад није тако, онда је дужност наша као народних цредставника, да се зауставимо на овом факту, да га што правилније решимо, јер то захтевају пнтереси отаџбине и народа српског. Жалосан је и сам тај факт, што се пред Народном Скупштином ово несрећио дело налази, а још је жалоснпје, што је Скупштина Народна снлом околностп и несрећних догађаја у земљи натерана, да своЈа народпа права, Устав и законе мора да брани од својих синова ; а најжалосније је то, што је српскп народ натерат да се бранп од својих рођених синова, који су иајпозванпји били да народна права, Устав и законе чувају и бране као највећу светињу и као зеницу ока свог, јер су од народа за ово скупо плаћени и за ово земаљским п божијим законом позванп п одређепи. И место да они народна права и земаљске законе и народ чувају, они су учинили да народ српски мора да се брани од њих, њиховпх зала, угурсузлука, силе и нечувене тираније. 11ред нама су дела оних људи и оне владе, која се сама назвала и вазда с хвалом назива „влада слободоумна" и „толеранције", алп која је на делу највпше свакада и свуда гонила слободу и била највећи њен тиранин. Пред нама су дела оних људи. оне владе, која је свакада и на сва уста проповедала ред, мир и законитост, а у стварп и на делу пак, они—либерали— су вазда били творцп нереда, немира и незаконтости у земљи. Они су себе вазда и искључиво називали творцима Устава и чуварима уставности, н једпним љубитељима среће и благостања народњег, а у стварп и на делу, они су били вазда највећи нарушитељн Устава и закона, или краће рећи, опи су вазда били гробарп српске уставности, народнпх права и слобода, гробари српске будућности, напрегка п благостања. Исторја српског народа препуна Је несрећнпх дана и догађаја у последњпм годинама жпвота свога. И баш онда када ми и цео народ српски, мишљасмо и надасмо се, да су за Србију и српски народ наступили бољи и срећнпји дани, тада историји српској би суђено да у лпстове своје прибележи још доста велики број грехова и безакоша, која народу и земљи српскиј учинпше српски синови. Теж што беху зарасле оне тешке ране на рањеном органнзму срп. државе, и које му ране зададоше власници срп ски, на жалост и опет и под најслободоумнијим уставом нађоше се људи, кпји ове ране позледише, и који земљи и намученом народу српском опет почеше чиннти свака зла и несреће. Поред дакле свију несрећа, које сриски народ памти од давнашњег и ранијег времеиа, народу српском би суђено, да и под најслободнијим Уставом, који Је српски народ крвљу својом платио и задобио, запамти ону владу, која себе крсти

пменом „с лободоумља и толеранције" а која земљи и иароду почпни толпко зла п несрећа, које дотле ипје запамтио; која поче владати онако, како им је од баба остануло, т. ј. вако годи њпма п њпховим личним и партпскпм цељима. Мени се чпнп да у Србији данас нема ни једног поштеног човека и правог прпјатеља будућности српскс, који не проклиње оно несрећно стање и доба, коЈ 'е народ српскп притискаваше и дављаше од 9 Августа до 1 Априла ове године. Сви ми, који смо овде п цео сриски народ, очевидци и сведоци смо свију оних зала и несрећа, које српски иарод претрпе од оне проклете п црне владавине, која назива себе „владом толеранције " Сви смо ми сведоцп оних свпју зулума које иочиви прошла влада са својим чиновницима народу сриском и које српскп народ не памти ни за време петвековног робовања под турцима; свп смо сведоци, како се под пменом п формом нраве чисте и потпуне уставности од стране бивше владе п либералних власннка народ српски нечувено гоњаше на најгнуснији начин. Сви смо сведоци, како се скупоцена народна крв немилостиво просипаше, и српском крвљу сриска земља ната паше. Сви смо сведоци, како се српоки најпоштенпји грађани не само гањаху и апшаху него и убијаху у својој рођеној земљи, на прагу своје рођене куће, а за своЈ 'а рођена права, а то само и Ј 'едно за то. што то гођаше влади, која своје жеље и партиске смерове хтеде за закон протурпти. За сво време ова влада „толеранције" држала се оног језуитског начела: да цељ оправдава срества. Њима је бнла цељ да, као год што су дошли неправилним путем на владу, да тим путем и владају као што и сам г. Рпбарац рече, до пунољества Краља. А дато поститну, онп су употребљивали сва срества, којих би се сваки Србин и поштен човек морао стпдети. Све што је Србину најмилије и најсветије било, т. ј. закон п правда и морал и Устав као најаче основе за правилно и успешно напредовање у сваком погледу, опи су немилостиво жртвовали својим страстима п ћефовпма. Либерална влада, која је непарламентарним путем дошла на управу земље, још из раније ј 'е знала да је цео народ српскп против ње, али кад дође на управу још се боље увери да се народ српски као свесан не даде заварати њиховпм лажним и вараклаисанпм обећањима и програмпма, којим се она тако с хвалом размеће, јер сви прави Срби, који истпнски желе напредка народу срнском бејаху нротив њих. Дакле, само онп, са маленпм бројем својпх присталица и ћифта стајаху утаборени прогив целог народа српског. Одма по примању управе у своје руке у државну службу, а за народно благо ночеше лпферовати већпном људе, којпма ништа свего и узвпшено није, дуде, који ништа друго не знадијаху, већ бпти верне слуге и измећари неморалних нрохтева неколико власника либералних, људе, који бејаху све, само не Срби и љубитељи народа, и којпма — многима од ших — неби, као што вели наш народ, смелк поверити ни два ћурка да чувају, а камоли, дати пм да они уирављају народом и буду носиоци закона реда и поредка, тито у главном н сам г. Рибарац пред Скупштнном признаде, да је имао чпновника у чију се .памет п савес не сме много полагати. Призпајем да је и међу њима било људи часних, али њих је било врло мало; али и они су, само зато што нпсу хтелп вршити ћефове Рибарћеве, осетили фијук бича његовог. Овим и оваквим чиновницима нека је част и поштовање. Са оваким дакле, политичким п моралним развратницима отпочела је либерална влада свој'у каријеру. Прва пм ј 'е дужност била да зађу по срезовима и општинама из куће у кућу и да уписују нешто мплом а нешто силом кога год стигну у лпберале. Из њихових новина ко је чптао могао је видетп да се више унисало у либералну странку, него што је било свега народа у Србији и мушког и женског. За овим онп су одмах учпнпли јуриш на оиштине и на кметове на општинску и окружпу самоупрату, на учитеље, ове вредне трудбенике и носеоце народне просвете и културе, на попове и све у опште виђеније људе из свих сталежа, који се противљаху њиховој самовољп и неморалним прохтевпма. Ко год се противио њиховим личнпм смеровима и амбицајама они су га гонили и по могућ-