Narodna skupština

СТРАНА 307

туженп министри даду иод суд, па што пм да Бог п суд. (Одобравапе.) А жеља ми је да се сваки научи памети, те да се један пут поштују закон п Устав. Дим. Катић — Господо, нисам мислио да говорим о ошужби, која је на дневном реду с тога, што ми је веома тешко о шој говорити, а не помињати несрећне догађаје, који су се до скора у нашој земљи догађали, а још мање хтео сам да говорим о њој с тога, што су нашп одличнп правннди г. Весиић и други са законског гледишта веома лепо бранили, да су основи у оптужби доказани и да о томе не може бити сумње. Још мање хтео сам да говорим о оптужби за то, што налазим да нема места, јер говоритп о делима, која се нису дешавала у веку пре нас, за која би требало претресати стару архиву, већ све се то дешавало пре два месеца и на очима свију нас. Али изазвала ме је одбрана мога земљака, оптуженога мин. ун. дела г. Рпбарца, који је нашао за потребно да у одбрани својој, окривљује српски народ на и мене, што нису могли да изврше свој програм. Он ме је иринудпо да са неколнко речи пролратим оптужбу, и уверавам вас, да ћу бити веома кратак. Ако узмемо параграфску одбрану оитужених министара, ви ћете видети да је она веома слаба п ниваква. Ако још уиореднте ту параграфску одбрапу њпхову са одбраном, коју је изнео г. Рнбарац у општем делу, особито у почетку и на крају њаговог говора, онда ћете видети да су потпуно призналп све оно, што се у овој земљи догађало и зашта се оптужују. Ја вас молпм, да уочпте сам ночетак његове одбране, где каже : да је намера пихова била, да ради оеигурапа иарламентарног живота у земљи, хтели су да надмоЛност једне странке сузбију, и да тиме створе могу&ност животу других странака. Доведите у везу са овим његову одбрану при крају говора, где каже : намера је владе била још и та, да демагогију учини безоаасном у овој земљи, онда ће вам бптп са свпм јасно, да све оно, што се догађало у овој земљи, за прошлих осам месеци, билаје иоследица, био је ироизвод оваквих њихових намера. (Тако је.) Сва безакоња, сва рушења права грађанских морала су бити посаедица оваквих њихових намера и ипко на гом месту, да је био, не бп могао то правилним и законским путем постићи, него насилнпм мерама. И то је јасан доказ, да српски либерали и стари и млади, и они, кад су владали пре, и ови, што су владали ових осам месеци, доказали су, да они себе мало, а иарод свој ни мало познавали нпсу. Онп су хтели да опореку иепроменљивост нрпродних закона, па су загазилп у безакоња и учинпли су земљи тако велика зла, и због тпх зала ја мпслим, да не може бити нпкога овде, да их не оитужује. Оии су заборавпли да су на ерају XIX века и нпеу хтели да зпају, што једап, ако хоћете, ђачић из основне школе треба из природних закона да зна. Онн су хтели силом оружја да наметпу народу оно, што он неће и никако не трпи. Молим вас, господо, у прпродп је самога човека, да му је власт тешка и кад му није наметута. Ево примера: свп смо ми имали оца, а неки и данас пмају, па да лп вам власт очева не изгледа тешка, и да лн не гледате, сваком прилпким да се извучете исиод власти очеве, и ако вам нпко не може боље желети од оца. Па кад је тпко, опда како се може тражити од народа да трпи власт и ондл, кад се пзметне у силу н дође у ред злочинца? За нравдање своје зле радње оптуженици окривљују народ срнскп. Г. Рибарац то је веома јасно исказао, он велп у своме говору: народ нас је у иочетку са негодовањем, неиоверењем предусрео. За све време владавине стављане су нам такве препоне, да нигмо могли ннгде да корачамо, како смо хтелп. То је са свим ирпродно, па пе само да му је парод сметао, него сам му чак и ја његов земљак сметао са оном својом изјавом, те нису могли да изврше онако леп програм. У онакој њиховој зликовачкој радњи, морали су наићп на отпор народни и не водећп рачуна о законима и ирпродним и друштвеним, пе знајући низаконе човекове нп зиконе друштвепе, онп су учинпли зла својој земљи и за то су криви. (Тако је.)

ја иећу да ређам та сва зла, јер су се она вргаила дојуче и у намети су свпју вас, нећу да вас морим вабрајањем, алн налазим, датреба једном да одговарају мпнистри, као истински кривци а не као до сада: пнсарн, капетани и практиканти, који седе сад без хлеба само за то, што су их несавесни минпстри нагонили да тако раде. (Тако је.Ј С тога вас молим, да ову оптужбу примпте, а на суду је да пх суди онако, као што су заслужили. Михаило Поповић — Господо! Опажам, да сте веома залоренп, н у колико то опажам код вас, у толико осећам тегобу свога положаја. Што и поред тога опет узимам реч, то чпним с тога, што, у колико год осећам тегобу положаја због ваше уморености, у толико више осећам тежину дужности, која ме у овоме тренутку потстиче, да у овоме важноме питању кажем и сам своју реч. 11ред нама су, господо, као што видите, две ствари: имамо предлог оптужбе и одбрану оптуженнх мпнпстара. Сви, који смо слушали пажљпво претрес о овоме питању, прво је што можемо и у једном и у другом авту уочптп то: да је повод оптужби у ономе стању, које је од 9 августа створено. И збнља, из навода у оптужби впди се : да су самовоља и неправда, насиље и тпранпја, гажење не само појединих закона, него и основног земаљског закона — Устава, нашли најјачег израза у стању од 9 августа до 1 априла. Господо, стање једно тако, у коме закони престају да владају, у коме законн не регулпшу односе поједпнаца, у коме је самовоља просто извор свему, стање у коме ми као грађани не можемо у законима да иађемо заштите нашим личним и грађанским иравима; такво је стање изједначеио с оним, у коме се народ осећа, кад је освојен другп.и народом варварским, који неће да чује за његове осећаје, закоие и обичаје. Нема сумње, да од таког сташа, не може бнти горег стања; нема сумње, да је то стање напт народ осетио у врло тешкој п великој мерп п верујте, господо, да не претерујем кад кажем, да су се бар у мојој околини чули изрази: ово је стање горе, него под Турцима! Према овоме прпродно је, да је народ у тако тегаком расположењу једва чекао, да впди виновнпке таквог стања на оптуженнчкој клуип. Аао Народна Скупштииа у својим пословима мора да води рачуна о тежњи н жељи својих бирача — а ја мислим да треба п мора, — опда у том погледу мени се чпни, да нп један предлог до сада поднет Скупштини, не може да стане уз предлог оптужбе мипистара и да тако, као он савршено одговорпа жељп народпој. Алп, господо, поред овога предлога оптужбе ми имамо и други акт, — акт одбране. Захтев иравде, достојанство Дома, светиња оне велике дужности, која на нама у овом •гренутку лежи, тражи заповедио, да са једном истом пажњом прпступпмо чптању, разматрању и оцењивању како једног тако и другог акта. У тој намери, да и сам учпним један прилог, да нам оцена, кад приступпмо вршењу члана 16 закона о мпнистарској одговорности, буде што објекгивнија, у тој намерп, да и сам дакле помогнем тој објективности, — ја сам узео реч да нроговорим, како о наводима ове оптужбе, тако и о одбранп опгужених министара. Нећу, господо, нип»а да уносим у свој говор, макар имало везе са многим баченим изразима у овом Дому, ако то не би било у тесној вези са самим предметом, којим се Скупштина данас заннма. Опажајући замореност ватпу, нећу ип о свнма тачкама да говорим ; алн допустите ми, да говорим о опим тачгеама, о којима се мепн чини, да треба мало више говорптп, допустите мп, да будем простран на рачун оних тачака, које у свом говору нећу да наводим. На првом је месту члан 71 Устава. Праведно је, да, пре, но што пристуиимо коначној одлуци, још један пут узмемо њихов разлог, разлог оптужепнх министара, воји су у одбраау и оцену, навели; јер у колико више то учииимо, у толико ћемо доћп до што објективнпјег суда. Господо, оптужба их криви, да су они повреднли члан 71 Устава, с тога, што по томе члану они нису никако могли, ни смели да одложе, а још мање да расиусте Скуиштину. Општа њихова одбрана, а и г. Авакумовића на по се, међу првим разлозима да