Narodna skupština

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

час иозове, питам вас, господо, да ли је требадо, да ли је смело да се војска на овај начин деморалише, те да иролива крв рођене браће своје, у часу, кад бране своја права и то оним пстим оружјем, које је намењено непријатељу нашем? Да лп се тиме развнја љубав нашег народа нрема људпма, који ће га у судбоносном часу повестп против непријатеља Српства ? Служили се српском родољубљуна овакав начин? Не, господо, то није смело да се чини. Такве су радње од убитачнпх последица по нашу будућност, и за то су оптужени министри криви. Сад би дошло на ред да говорим о повредама пзборног закона, али преко љих прелазим за то, што су те повреде врло јасне, толпко рукоопипателне, да сумњам, да би чак ц њихов пријатељ смео да их узме у одбрану, и све што бпх имао да кажем то је, да оборим тврђење, да пије било велике разлпке у броју гласача приликом једног и другог избора. Ово су, господо, бирачке карте (показује један свежањ бирачких карата), ово су карте од 25 фебруара, и то пз једног села, Планинице. Те карте бирачи нису уиотребили на дар избора, јер су видели, да ће тпм само повећати број либералних гласача. ЕГа знате ли, господо, шта је било са овим картама, које су доказ, да је уиотребљено гласачко право? Сви ови гласачи уведенп су у списак лпберални гласача и ако ти људи, као што вам рекох, нпсу употребилп своје бирачко право! Кад су се дакле, либералној листи придавали сви гласачи, који су извадили карте, а нису гласали. и кад се сви они броје у бираче, који су употребили своје бирачко нраво, онда није никако чудо, што је изашао и онолики број гласача у опште и либералних на посе. Господо, јасан је доказ да су ти људи криви и ја вигае о њиховој кривнци пећу да говорим, него ми доаустите да се задржим на једном насусу једнога од г. г. оптужених. Не могу никако да верујем, да пије знао, но сигурно не хотећп, или намерно нравећи се да не зна, где је узрок нронасти толпких : људи, који су додазилп на управу земље, па бајаги немогући да нађе где узрок лежн, веди: да мора да постане фаталпста те да верује, да нма неко, њему бар, невидљиво биће, које једе српске државнике и као шго се десило са г. Ристићем, лако се може десити и са г. Докићем. Збиља, госнодо, ностоји једно бпће, које гута државнике наше, али само то бнће није невидљиво, то је биће свима нама познато, то је биће пуно неморалности и гада, то биће, господо, зове се слепо властољубље, (тако је). Но где ћемо, господо, да му нађемо извора, да му нађемо почетка, где му је глава, коју ваља утућп ? На то је одговорио г. Рибарац. Он вели: није крив Устав и закони, нису криве установе, и и пре овога закона и Устава, и под сгарим Уставом било је неваљалих људи, који су гази.ш Устав и законе. Јасно је, господо, да то нроизилази из нагае неморалностн политичке, пз нашег рђавог политичког васпитања. Па кад знамо, да лежп клица у нашем рђавом политичком васпигању, у нашој политичкој неморалности, онда, господо, хоћемо ли донустити да се та нолитнчка неморалност и даље продужује на штету општих ннтереса? Не, госнодо, то не смемо допустити, и ми на овај начин хоћемо да се лечимо, да се оставимо једном политичке неморалности. ( Тако је). Не, господо, кад је зло треба га лечити, а како га треба лечпти, то није тешка ствар наћи начина, јер ми нисмо први, који смо створидп уставну државу, а с њом н миниотарску одговорност; другн образоваии народи то имају одавно. Лек је за то злозакон о министарској одговорности. Кад је лек у министарској одговорности, и кад је у Уставу одговорност призната, и кад су законом министарске одговорности црописане кривице, за које министри одговарају, и кад су те крице ту, кад су учињено, онда вас питам, господо, да лп ми не бнсмо газиди Устав, кад не бисмо учинили оно што п Устав и закон о мшшстарској одговорностп налаже, кад не бисмо те министре, који су кривп довели на опгуженичку клуну. ( Тако је). Поред тих овако јаких разлога за оптужбу, опет се нашло „меких" срдаца, која су хтела и ове људе, којп су се огрешили о Устав и завоне, нропустити без осуде. Као што

вам је познато, господо, онозиција, у чпје је име говорио ноштовани г. Гарашанин, изјавила је да греба да разввјемо засгаву великодуганости, заставу мира, да све гато је бпло иребришемо заборављем. Ценнм ту племенпту особпну — великодушност. Па не само да је ценпм, већ могу да кажем да та особпна, велпкодушности иде уз све, што је велпко; да је та особина својствена српскоме иароду. Народ је колос, народ је грдна величина према појединцу и њему лпчи великодушност, и он треба да је вргаи; алп ваља бити на чисто с тпм, шта је велнкодуганост? Све пма својих гранпце, црема ономе, што има почетка, п има краја. И ако бисмо у употреби великодушности прешли границе, ми бисмо прешла у другу област, у област првог њеног суседа, у област слабости. Кад бисмо пошли тим путем великодушностц и дадн јој тако хрђаво значење, да великодушност ностаје слабост, да ли бисмо на извору сталп здим последицама по интересе наше земље? Не бисмо. Лнберала бн и даље било, чнм би се пашла неморална клика са власти у рукама, она би све ставила на политпчку коцку? Шта пма да изгуби ? Она свакојако мора да добпје, а у најцрњу руку бар ће задовољити своје прохтеве, јер и ако је оборе, и ако падне, после гажеља Устава и закона, но рђаво схваћеној великодушности долази у мирно, безонасно стање. Да ли и даље смемо да оставимо мамак за подигичке коцкаре, те да и даље слободно играју „ва банк", кад нпшта не губе ? Ја мисдим, да ми то не смемо учинити. У осталом, — кад је г. Гарашаннн изнео тај предлог да ра звпјемо заставу великодушности, и заставу мпра, те да све што је учињено, предамо забораву, пред нама је ова слика : на клупп тужиоца стојп осрамоћена, унижена, окрвављена, сва у дубоким ранама правда и прстима својпм кроз предлог оптужбе показује кривце, тражећи сатисфакције од Народне Скупгатпне. Господо, кад бисмо сдедовади позпву г. Гарашанпна, кад бпсмо усвојилп његов нредлог и развпли једну заставу са тако избаченнм појмом велпкодушносги и мнра, н нустилп кривце, знате ли шта бисмо тиме о овој Скупгатини казали оној јадној, нопиженој окрвављеној п осрамоћеној нравдн ? Рекдп бпсмо јој ово : „Иди из овог дома, у српској Скупгатинн нема места за правду"! (Живо одобравапе). Потггредседник — Претрес је свргаеп. Павле Смиљанић — Молпм вас, ја бих молио да ми донустите да кажем само неколико речн. (Чује се: не може се вигие говорити, иретрес је свршен). Молим вас, ја ћу бити веома кратак. Ја сам хтео јога раније да се јавим за реч, али ви сте већ закључили претрес. Но, ипак ја молим, да ми Скунгатина да реч. Потпредеедник — По члану 56 закона о пословном реду, пошто Скуппггина реши да се нретрес закључи, могу говорпти само они посланици, којн су се донде прпјавили за реч. Скунштина је решнда Јда се закључп претрес и сви иосланици, који су се до овог закључка јавили, говорили су, више нема говорника. Данас ми се, после закљученог нретреса, прпјавпо за реч г. М. Веснић. Према поменучом члану пословника ја му нисам могао дати реч. Па тако исто не могу дати ни г. Смиљанићу. Према номенутом члану, носле закљученог претреса ни Скупштина нема право да дозволи ово тражење. Према томе, објављујем, да је претрес свршен. Сад ћемо прнстунпти решењу. Члан 19 закона о министарској одговориости, гласи овако: „По свршеном нретресу Скупштпна ће најпре тајним гласањем решавати о простом прелазу на дневнп ред." „Оптужени министар, ако је иосланик, не може узети удела у регаавању." Председништво ће ставити овако питање, ко је за то, да се пређе па прост дневнп ред, т. ј. да се оптужба не нрими, тај ће нанисати на листи „за;" а ко је за то да се прост прелаз на дневни ред не прнмн, т. ј. да се прими оптужба, тај ће гласати иротив т. ј. противу тога просгог прелаза на дневнн ред. Је ди јасао? ( Јасно је). Ако је Скунштнна заморена да дам мало одмора (Чује се : да радимо даље)