Narodna skupština

32 САСТАНАК — 7 ЈУЛА

У том члану Устава само са одобрењем Скушнтине може се продужити уговор. Ту нема шта миого да се говори, нпти ћу се задржавати дуго, јер је одбраиа њихова у тоие веома слаба. Они су узелп за основ своје одбране на^иу жељу, којом смо ми иродужили уговор до 1 Јануара. Али то је одбрана са свим без значаја. Да би што краћи био у свом говору, ја ћу вас само иодсетпти на онај тренутак, кад је влада иоднела Скупштннп цредлог, да се трговински уговор продужп до јуна 1893 год. Шта је онда Скушптина регаила ? Скупштпна је налазећп махие старом уговору, желела, да га се гато пре курталише, па је казала: тај уговор трајаће само до 31 декембра 1892 год., а не до јуна 1893 г. као што је влада предложила. Па, господо, кад то сгоји, кад је Скупшгина тако јасво пзреком изјавнла своју жељу, да само до тога рока може уговор да траје, онда, да ли стоји оно адвокатнсање оптужснпх мпнистара, који кажу: иа мп смо с тим продужењем уговора изишли на сусрет народним жељама. Ја, господо, мислим, да то не стоји. На против, продужив важност уговору и преко Скупштином одређеног рока, влада је тпме само дала један доказ више, како је слабо водила рачуна о жељама Народне Скупштине. Према томе, то адвокатисање оптузкенпх не доказује ништа друго, него да и самп увнђ >ју, да су учинили новреду чл. 52 Устава. Има још једна тачка у њиховој одбрани, где кажу: на послетку ми нисмо направили уговор овај, ми ?но га само продужили, а правити уговор и продужити то нпје једно исто. Господо, уговор је по регаењу скупштинском престао да важи. Он више није имао живота. И ко је онда позван да му да живота — да му продужп важносг. Нпко други до онај, који је то већ једном и учинпо, а то је Народна Скупштина. Ну и кад би се хтело, да се тиме брапи, онда би се поред чл. 52 Устава, могао наћи још пеки други члан Устава, који бп, говорећп о продужењу уговора, трговачкпх давао права владп, да пх може по вољи без иристанка Скуиштпне иродужавати, а тога члана у Уставу нема. Па кад га нема, онда не може бити ни говора о томе продужењу, по владиној вољи, већ по одобрењу скупштинском. Али они прпбегавају некој аналогији. Ја истина нпсам правник, али мислим, ако би се аналогијом њпховом према коме члану Устава, хтело да тражи права ствар, онда би се то могло чинити само са чл. 52, јер он једини и говори о трговачким уговорпма. Е, али тај члан говори о прављењу нових уговора а не о продужењу. То је истина, али како он једини говори о трговачким уговорима, то се једпно аналогијом тога члана може говорити о продужењу. Па кад тај чл. 52 Устава даје права само Народ. Скунштини, а владу нигде не иомиње, онда је са свим јасно, да то право апсолутно ннкад но може припадати влади. Према томе јасно се види, да је погажен члан 52 Устава. Још само да кажем неколико речи о њпховој одбрани, да нису криви за неуставно констптуисање Скупштине 31 марта. Они веле: цео посао дели се на три дела: један прииада мпнистру унутрашњпх дела, други министарском Савету влади, а трећи Скупштпни. Господо, ако којп још није на чисто с том виховом кривицом, ја бих га молио, да прочита само чл. 33 Устава, он гласи: „Законодавну власт врше Краљ п Народно Представништво." — Па ко. господо, представља Ераља у Скунштинп? Предсгавља га влада. Кад то стоји, онда вас питам: да ли би једна влада смела, — са претпоставком да савесно врши своју дужност — да лп би она смела да поднесе на потпис Круни закон један, који је Скупштина извотирала, а који је у основи противан Уставу? Не би смелп. Аво би то учинила, онда би учинпла повреду чл. 33 Устава. Па лено, кад се према овоме члану јасно порпче да законодавну власт чине и Скупштина и Круна односпо влада, онда влада мора да нази, да се ни један члан Устава не повреди, јер она одговара не само Круни него и народу (врло добро! тако је!) Господо, врло су добро схватили свој положај оптужена господа министри. Знајући да су као заступнпци крунини, нозвани да чувају Устав од новреде, онн су знали да

им је дужност да још од првог тренутка присуствују скуиштииском раду. И заиста опи су сви били у овој дворани, када су сви напш друговн 25 марта изашлп одавде. Онда је била застунљена ондашња влада, којаје са овог места ночела Устав да гази на веома јасан начин. (Тако је). Шта је госиодо, насгуипло после таквог стања ствари ? Наступило је то, што они, не само нису хтели да се зауставе на иуту гажења Устава до састанка скунштннског, него су у овој прилицп, својим држањем помагали, да се Устав гази и изиграва у самој Народној Скупгатпнп. Јасно је, да су пе само билп солидарни у гажењу Устава с ондашњом скупштинском мањином, него да су солидарни бплп и у гажењу закона изборног (тако је), да су били солидарни у гажењу Устава и у овом светом Дому. Сетићете се, господо, да су свп наши покушаји, да их изведемо на правп пуг, на иут уставности осталн без успеха. Пошто их је било немогуће склонити на нрави иут, а не желећи, да с њима примимо на себе одговорнотт за учешће том неуставном злочину, ви се сећате, да смо мора.ш изаћи из Скушптине, у којој се Устав и закони не поштују с узвиком: „Живео Устав!" Сваки поштен, свакп савесан човек — признаће, да онда, кад смо ми изшилн пз Народне Скушитнне, да су тада пзашлн сви прави народни представници; тога су тренутка изашлп свп они људи, који су ушли на праву капију у Скупштину, кроз коју се једино и може ући у овај свети Дом, — на велику капију народног новерења (Живо одобравање). Онн посланици, који су остали у Скушптини, то више нису били Народни Представпицп, ти људп ннсу расиолагали иоверењем народшш, то су били полпциски изабраници, то су бнли људи, који тада нису ушли на часна врата пародног новерења, него које је нолициска качкета кроз прозоре убацила у Скупштину. (Чује со: тако је !) Ти људи, што се данас оитужују сами су то све виделп и најјасније се уверилп, да нпје било довољно посланика за коиституисање Скупштине. Па кад су и иоред свега тога, што су видели, имали куражи, да саветују Круни, да отвори овако незакониту и неуставну Скупшгину, онда зар још може бнти сумње и речи о њиховој кривици. Па зар, господо, ти људп за таква безакоња не треба да се казне, зар ти људи, који су учинили повреду једног највећег права народног — смеју да осгану некажњени? Не, господо, правда захтева да за своја дела одговарају. (Тако је). Налазим дакле, да је одбрана оптужених о конституисању Скунштине веома слаба, и да она не може придобити народно Представнпштво, да је прими као оправдану одбрану. Питање о уиотреби војске, једно је од врло важних питања, и ја мислим, да нико од нас не би имао ништа нротив тога, кад би војска била употребљена, заиста за оно, за што је намењена; али овде онн, који су наређивали унотребу војске, ннсу стајали на земљишту законитости, те нису ни имали оправданог разчога за њену употребу. Није потребно, мислим, да вам понављам ноједине случајеве, јер су вам они сви нознати и да вас више не замарам, али вас питам, господо, да ли је војска према ономе, што вам је нозпато, била употребљена као иотиора реда и законитости? Не, господо, она је била иотиора незаконитости и нереда и то не својом кривицом, него кривицом оптуженнх мипистара (чује се: тако је). Ту лежн, господо, њнхова крнвица, за коју они треба да одговарају. Господо, има питања, у којима се све полптичке странке разликују, има и питања, у којима сви ми, ма из које политичке странке били, морамо да будемо једнога мишљења. Између свију установа у земљи, установа војске, једна је од најважнијих установа, она је узданица наша, она има да каје наше Косово, она има да изврши аманет наших предака, којп се налази у остварењу велике српске мисли — у уједињењу Српства. Па, господо, кад се толико полаже на војску, кад се зна, да успех зависи највише од тога, са колико ће одушевљења и пожртвовања та аојска ноћи, кад је судбоносни