Narodna skupština

34 САСТАНАК - 10 ЈУЛА

СТРАНА 335

они су ослобођени од сваке обавезе према држави и свака мера такова, да се из промета трговачког враћају и подвргавају новом онтерећивању, протпви се пачелу самога закона. Ја мислим да је сваком од вас јасно, да баш кад се држећи сгрого речи г. министра финансија, који вели : да би се но науци пореза потрошње требала да наплаћује у моменту када се предмети троше но како то није практички могуће закон такове предмпте порезује у моменту када се произведу или ступе у промет. Нека је, лозволнте ми господо, но науди и црактици тако као, што вели господин миниетар, баш по томе, што се до сада нанлаћивало у моменту кад су кафа и гаећер ступили у промет, — што се наплаћивало на самој граници и на увозу и од тпх момепта имали су слободан нромет, кад се с те тачке пође, бага с тога разлога, — ова мера да се наново пописује кафа и шећер, не може се друкчије узети, него да је то мера законска са повратним дејством. Многи говорници тврде, да су многи наши трговцп имали спекулативну намеру, што су увезли велпку количпну тих артикала, којп се сад оптерећују, па веле са пеком осветом: нека трпе тптету, и ако су се изложили ризику, јер су требалн да воде рачуна о својој трговипи. Ја мпслим, да као што треба да будемо праведни прп донашању закона п да водимо рачуна о финансијској нужди, исто тако треба да водимо обзира о интересима наше трговпне и о свпма трговачким сталежима. Кад једно законодавство оитерећује извесне трговце једном драконском мером, а другп сталеж трговачки, којп се у далеко већој мери користи, не терети, онда ја мислим да ни један неће призпати да би такво законодавство било скроз справедљиво, бацимо само, господо, шири поглед на саму ствар. Сви артикли, којп се уносе у земљу, уносе се да се троше, дакле кад се и законн царине упоређују са порезом потрошље, онда зашто ми остајемо равнодушни према трговачком сталежу, који је увозио памук, гвожђе и остале артикле, по ранијој царинској тарифи а<1 уа1огет, и тиме дошли до знатније корпсти, и према њима не примењујемо ову меру, да их по садањем уговору царпнском онтеретимо. Каже се : да смета трговачки уговор. Не смета, господо, да со царпнн да повратно дејство, већ би такова мера била очита неправда п са тога разлога законодавство није ни подвргло ранији увоз манифактуре примени иове уговорне тарифе по тежини. — Ја само напомињем овај случај, како законодавство хоће да скрене с пута справедљивости и да према једном реду трговаца буде неправедио. Па зато вас молнм да будемо и у овом чл. 15 умерени, објективни, да нико не говори са нредубеђењем, па да се не дамо убедити, него да говоримо снраведљиво п да се о овој мери озбиљно промисли, јер у чл. 36 Устава вели се: „при донашању закона закоаодавно тело мора водити рачуна, да се раније стечена права не пониште," — а овде неће нпко тврднти, да се не вређају стечена права, кад су трговци на увозу већ једном платили трошарину. Јер ако хоћемо тако да радимо, оида најбоље је да зађемо но кућама и да попшпемо све што год је ко узео а није потрошно, па да и на то наплатимо трошарину сљедујући до краја принципу потрошње. Дакле, то је што се тиче тога, да ли овај закон нма повратне силе. Овде додајем, како је један од предговорника казао: то би тако исто значило, као кад би један платио порезу са књижицом, па извршена власт казала: хајде на ново да платиш, а на тому је одговорно: да овде нпје тај саучај. Пом оме мишљењу екромном да не речем дубоком, то је пстоветан случај са овим. Неки кажу да се закон о трошарини односи на будућу нотрошњу, а ја кажем, као што се закон о порези односи иа извесан моменат унраво на извесно време — када је сваки грађанин дужан да је плати, тако исто и овај закон о трошарини односн се на моменат увоза, кад је био примљен стари закон, и онда кад немате права да оптерећујете онога са непосредним порезом, који је већ нлатио порезу у времену старога закона, што се већ ослободио обвезе, не можете да је наплаћујете ни овде, јер овде се трговац ослободио обвезе ранијим законом. Ствари су угале у промет и онда немате права, да на њих понова наплаћујете трошарину. Што се г. министар финаисија лозива на раније случајеве, ја мислим да

законодавном телу не стоји ништа на путу, да се обзире на правицу з не на раније случајеве законодавства. Најзад, господо, пзјављујем да је ниуколнко неверујем, да су наши трговци нојурили са увозом ових артикала једино да ћаре на виспну трошарине. — На протпв ја верујем да их је на увоз ових артикала нагонила нрошла зима, када је сва нтећерна репа измрзла и изглед да ће шећер усљед рђаве бербе, скочитп, па је сваки журио, да благовремено набавп довољну количину. Усљед њихове тражње господо, шећер је у први мах скочио, јер су све диснозиције биле ногрошене, тако да је шећер дотерао до 27 фор. од 100 кила, што никада ннје био. Али данас већ после непуни 10 дана стварп се измениле тражње нема јаке и шећер почео да пада и већ је пао више од 2 фор. од сто кила. Питам вас ја, господо, ко ће да сноси ову штету, вн одговарате сам трговац. Госнодо, нашп су трговци ангажовали свој капитал у набавцн ових артикала, повукли су кредит; на кредит плаћају интерес, прнмили су на себе рнзпк, о паду цена шећера, који је натнриродна носледица јачег довоза гаећере у Европу пз осталих крајева света, услед велпке тражње, и ја држим да ннје нраво, да о свему томе неводимо рачуна, већ да се о носланичку дужност веома грешимо, кад велимо са неке висине: па нека губе, јер они су хтели да толпкнм увозом државу оштете. То би било, госнодо, по моме мишљењу једнострана и пристрасна оцена према трговачком реду. Шго се тиче предлога Мике Поповпћа, о допуни чл. 15-ог, моје је мшиљење, да би се овом донуном уносила једна забуна, и да се нп њоме не ублажава она неправда, која се чнни нашем трговачком свету све ради неке, господо, државнефпнансијске нужде. Ја се, госнодо, бојим да ви, ако усвојите члан 15, на ма и са допуном Мике Поповића, да се вишак нанлаћене трошарине по старом закону врати трговцима; а тако и на шећеру и кафи, впшак по новом наплати, и ја со велпм н бојим, да вп одржањем члана 15 за ради неке финансијске нужде, и допуном Микпном, да држава платп рапије наплаћену трошарину, да ви баш тиме не доведете државну касу у још гору нужду. Тако би ми, господо, жртвујући правду фпнансијској нужди, довегш државну касу у још гору пужду. Најзад, овде не може бпти ни речи, о некој финансиској нужди. Ја мислим, да се наша државна каса довољно користила тиме, гато су ови људи платили иа увозу царину и трошарипу, те је држава догала ранпје до пара, пошто је овим увозом раније заштнћена нотрошња, а нгго би требало доцније увозпти, дакле и тај разлог отпада. Најзад, госиодо, ни нрактички није могуће извесги овај проипс чл. 15, јер се нрегрес овог закона отегао више од 8 дана. И ако је било бојазни господина минпстра финансија на првом претресу, кад је ноштовани посланик Андра Ђорђевић предложио код чл. 17-ог, да овај закон ступи у жпвот на 5—6 дана после обнародовања, те да трговачки свет не саша и ову меру у чл. 15, и не склони и сакрије ове артикле — ше ћер и кафу, — та је, господо, бојазан огпала, јер не само трговачкп свет зна за овај члан, већ и штампа га препоручује. И ја дакле, основано сумњам, ако су налш трговцп хтели да ове артикле склоие, они су имали времена да то учине, и онда сумњам, да ће од овог чл. 15 бити какве користи за државну касу, Накратко господо, државиа каса неће ништа добити, а ми ћемо дати доказа, да не стојимо на земљи нравичности и уставности, на коме треба једно законодавно тело правне државе да стоји. Са ових разлога, ја ћу, господо, гласати противу ов >га члана. Ранко Тајсић — Нема сумње, да су у свакој држави, те и у нашој, ови закони, ове врсте , са свим тугаљиви и шкакљиви. Но како на ирвом читању овог закона, нисам овде гио, то хоћу сад у неколико да приметим на овај закон. Што се тиче мене лично, ја на оне луксузне предмете, бакалскоколонпјалне, ја бих итпао јога даље, ја бих ударио још већу