Narodna skupština

47 САСТАНАК - 1 АВГУСТА

СТРАНА 509

те стварп да износе; а да не би било додније забуне и пометње треба да обележе те ствари, шта се може, а шта не може продавати. Иначе ћемо да одемо у један хаос врло велики, а ја држим да од тога треба држава да избегава и за то сам, да се ка овој првој тачци дода ров од 30 дана, а код друге тачке да ће се предметп жигосати. Ако има ко да ме помогне добро, а ако не, доцније ће се показатп, да ли сте паметно или рђаво урадили. ( Нико га не иотиомаже). Потпредседник — Објављујем, да је претрес свршен. Ко је за то, да се усвоји чл. 18, нека седи, а ко је против нека устане. ( ВеЛина ееди). Објављујем, да је чл. 18 усвојен. Известидад чита чл. 19. (стр. 355). Драгомир Рајовић — Мени се чини, да се члан 2 противи овом члану. У чл. 2 каже се : „Право прераде и продаје монополисаних предмета држава ће почети да врши за сваки поједпни од именованих предмета у време, кад све припреме за нотиуно вршење тога нрава буду сасвим готове. Нраво увоза свих монополисанкх артикала почиње држава вршпти чнм овај закон у живот ступи. Док држава не нзведе све прегходне прнпреме за производњу у својој режији алкохола и жигпца, она ће набављати те иредмете и продајну цену одређивати им по ценн коштања, додајући тој цени монополску таксу. „Производницпма алкохола и жигица, који се затеку са својим радњама, кад овај закон ступи у живот, држава ће у равној мери наплаћивати моноиолску таксу на цео производ, оставив право продаје свима производницима. Држава може производе тих производника и откупити, ако ироизвод по квалитету и по цени не би државу стао више, но што га иначе набавити може". А у овоме члану каже се: Свако лице, које, пошто овај закон ступи у живот, без најоочитог одобрепа управе државних монопола унесе у земљу који од монополисаних предмета, сматра се као крпјумчар и т. д. Дакле, признаје се, да, ако им министар дозволи могу и цриватни да увозе а овамо се каже да ће једино држава да увози. Мени се чини, да се то једно с другим коси. (Мали жагор и смех). Немојте да се смејете. Вама је ово смешно међутим ово су ствари врло озбиљне и ви треба да илате мало више збиље према оваквим стварима. (Чује се: Чујмо). Ја још нисам готов. Ја молим г. министра фпнансија да ип објасни како он разуме ово, па ћу онда да завршим мој говор, јер налазпм, да после тог наређења, које гласи : „Управа државних монопола дужна је преко свог особља спречавати вријумчарење монополисаних предмета, а у томе послу дужне С У ј°ј указпватп помоћ све општинске п државне власти. Оне су дужне све њене наредбе као хитне одмах пзвршавати". Дакле према том трИсИетепк-у или прећутно се каже, да минпстар финансије може да дозволи извесним људима да уносе предмете, који су монополисани, а у чл. 2 каже се: да ће једино држава да увози. Ја не могу дакле да разумем како је то, кад она једина има право дз увози, да може да дозвољава и другоме да увози. Ја мислим, да се ништи принции монополисања у томе: дозвољава се да и приватни увозе и држави конкуришу. Министар Финансија Мих. Вујић — И ако је ова ствар по себи јасна, опет морам да устанем, да дам обавештење о њој. Поштовани посланпк г. Рајовић замишља већ, да су уведене фабрике ових артикала и стоваришта, међу тим, ја га опомињем, нека се он стави у положај, кад се овај закон почне да извршује п кад нема ничега од свега тога. Узмите само петролеум. Ми сад ннти имамо својих магацпна, нити стоваришта, нити бурадп, нити апсолутно ичега. И ми не можемо казати, да држава има право, да од првог дана, од првога часа каже, да нико нема права цродаје тих артикала. Дакле, док држава не узме у своје руке продају тих артнкала, она мора дозволити приватннма то право, пре него што се режија изврши. (Д. Рајовић: па онда треба то казати). То се разуме по себи и није потребно да се каже.

Драгомир Рајовић — Ја мислпм, да сад пошто ми је г. мипистар финансија објаснио то, шта је цељ томе да је то разумљиво. Али та цел није овде казана и ја вас молпи, ако се то мисли, онда треба додатц ово: „Док држава не узме производњу у своје руке". Али овако у свако време може да да министар коме он хоће. Ја мпслим да то треба унети унутра и грех је, ако се не унесе, јеч се тим:е даје прилика многим злоупотребама. Закони треба да су тачни н одређени, а нигата да нема у њима неодређено. 0 тога треба додати овде: „Док држава управу монопола не узме у своје руке". Ја ћу гласати нрогпв овог члана, ако се ово не унесе. Ако пма 10 посланика, молим, да мс помогну. ( Нема). Потпредседник — Објављујем да је нретрес свршен. Стављам на гласање: ко је за то, да се чл. 19 усвоји, нека седи, а које противан нека устане ? ( Ђећина седи). — 06јављујем, да је усвојен чл. 19. Извеетилац прочпта чл. 20 (ст. иста). Потпредседник— Стављам на гласање: ко је за, нека седи, ко је нротив, нека устане ? (Сви ееде). — Објављујем, да је чл. 20 примљен. Иввестилад прочита чл. 21 (иста стр.). Драгомир Рајовић — Господо, од свију наређења у овом закону, по којима сам правно примедбе, преко којих сте вп олако прешли, ово је једно наређење, које у самој ствари гази најважнији прннцип уставнп, гази ноделу властп на законодавну, судску и извршну власт. Овде овим наређењем пренесеиа је судска власт на административно чиновнпштво на управне власти. То је протпвно извесним наређењима уставним. Дозволпге ми, да вам прочитам неколика уставна и законска наређења, иа ћете видети, шга ме је руководило да вам ово кажем. Можете прећи на дневни ред, али прелазећп овако на дневнн ред, дозволпћете, да су зааоип оно, чиме се газн прннцип уставни. И ако нема на нама кривнчне одговорностп, има моралне. То би био прпмер, да ми, као законодавно тело газпмо Устав, а тај ирпмер не би смо требали да дајемо. Ево шта каже Устав члан 39 : „Судску власт врше судови, њихова решења и пресуде изричу се у име Краља а на основу закона." Члан 10 каже : „Никоме не може судити ненадлежнп суд." Чл. 147каже: „Судовп су независнп." У изрицању правде они не стоје ни под каквом влашћу (слушајте ово је најважпије) „Никаква државна власт нн законодавна ни управна, не може вршити судске послове, нити опет судовп могу вршити закоиодавну нити управну власт." Овим је предметом, господо, узакоњено, да врше судску власт административне власти, јер ево шта о томе кажу казнени законик и кривични поступак. Кривични поступак у § 1 каже : „Нико не може бигп осуђен и кажњен за злочинства н преступљења, докле не буде његова кривпца по правилима овога законика ислеђена п пресуђена." § 2 каже : „Сва злочинетва и преступљења судпће у сваком округу у нрвом степену окружни суд; у вароши Београду суд вароши Београда." Тачка 3 § 1 казненог законика каже: „Преступљење је оно дело, за које закони доносе затвор дужи од месец дана илп лишење звања или новчану казну више од 30 талира." Као што впдите, господо, Устав каже, да судови суде за преступљења. Преступљења су дела, кад буде неко кажљен впше од 30 дана затвора или 150 динара новчане казне. Сад ми доносимо закон, господо, по коме ће имати, да суде до тридесет хпљада динара и до годину дана затвора, која ће се казна после претварати у новчану казну, адмнннстративни чн новницп, које може минпстар постављати, па чак п управа мопопола — дакле надничарп, дакле да ти администратнвни чиновнпци могу да суде грађапе српске за казну нреступљења, за коју само судови пмају да суде. На овај начин газе се ова наређења Устава и закона. Впдите, о гажењу Устава н пре сам напоменуо г. министру, међу тим неки су се од вас осмеш-