Narodna skupština

5. МАЈА 1912. ГОДИНЕ ; 43

EL a a a ——

власти. То је разлог, што се данас овде чује ње: да су тласови, који су пали на дисиденте

пденти су искључени из радикалне странке. су сами ва себе имали свој програм као борбу пв данашње радикалне владе. (Пера Јовано|: То је подметање) Ја не подмећем него се петим разговором који сам са вама имао. Ја 5 Јовановића још молим да прочита проглас Брачинчев као најмаркаштнијег представника дисиде. па ће се уверити, да ја говорим истину, а

Шетина је дакле, да дисиденти нису бирани програм данашње радикалне странке, већ да су дани по сасвим засебном програму, који се раује од радикалног програма у томе, што су апсолутно противни оваквом раду радикалне јанке. Гласачи који су ишли за њима нису само икали. Ту има народа који до сада није прилиадао ни једној странци или који се повео за иееима због тога, што су у њима видели борце про8 у данашњих радикала. Онако исто као што наши пелаеачи иду за нама, уз наш програм, који је 0о6(HilBHO рат програму радикалне странке, исто тако т0ја њих је отишао један део народа, који је |ебјавио рат вама п вашој владавини. Према томе, (осподо, тај ваш рачун, да гласове дисидената павшунате у гласаче радикалне партије погрешан је То може као тренутно само да завара, за то утато би ви желели да тако буде, али кад хоћете Ба гледате рачуницу, кад хоћете да гледате ствар (очи, он не може ићи за вама и ви не можете тласаче дисидената рачунати у своје гласаче. Ако ши хтели да идемо длље лотиком, да пођемо за ит вашим принципом, да дисидентске гтласаче ратуунате као, радикалне гласаче, због тога што су 00 били некада ваши чланови, или бар данас мало итам симпатишу или осећају неку родбинску везу (за вама, ви бисте могли и самосталске гласаче ту еазачунати и могли бисте рећи, да су и самосталски миласачи радикални гласачи, јер логично идући, и Сто су дисиденти радикалне странке, и то су некада "или ваши чланови, али то не бива. Самосталци Тет данас засебна странка, и између њих и вас ушла разлике, као што је има, између дисидената, 7 BOaC.

Товорећи о слободи ових избора, радикални поповорници хтели би да представе да су ови избори тибилт слободни, бранећи их разлогом што је радитвална странка из ових избора изашла са повећаЕни бројем гласача, према 1908. год. што је изаишао у опште већи број гласача него до сада. о оспода која то тврде заборављају да је за четири отодине прираштај становника знатно повећан него прошлих избора, да је порастао број правно спо-

јапсобних људи за гласање, и да је тај прираштај по-

ишаван МРу томе, што је и број посланика повећан боса 6, ни да у томе прираштају има један велики МЛДЕО сасвим нових људи. Према томе сваког будуid her гласања, особито кад се опо врши у оваком по (једном размаку у четворотодишњој периоди, увек вшће бити већи број гласача. Тај већи број гласача иеиткада не може служити као доказ оправдања слооббодних избора, јер тај већи број гласача учествује

и што је најинтересантније, а тај број нових гласача највише помаже ону владу која врши изборе. То је разумљиво. а

Радикали збиља истерају на свима својим изборима већи број гласача, али то "не зпачи, да ти гласачи гласају вољно; него је то онај део масе, онај део бирача, онај велики део народа, који је индиферентан увек и онај део који се налави увек у оном броју, који ретко кад гласа и за који треба великих агтитационих срестава и много утицаја, ша да ивиђе на гласање.

Tone 1908. радикали су у извесним окрузима успели повећати број, својих гласача помоћу власти и општинских. кметова, истерујући на гласање тласаче, који се не интересују за изборе. (Стално је од тога доба тактика радикалних влада и радикалне странке, да ту масу неопредељепу и полунидиферентну према изборима натера да гласа. И та маса, не мешајући се много у политику и у изборе, обично је зависнија од општинсвих кметова и полицијске власти него и један други дотле већ опредељени гласач.

Према томе они, који би хтели оправдати слободу изборе већим учешћем гласача на изборима, греше; јер тај разлог не може оправдати слободу избора. '

Даље, тосподо, слобода избора не може се данас оправдати ни тиме, што би један од радикалних говорника хтео представити како су данас председници бирачких одбора били и учитељи па су и они вршили своју дужност, и као председници бирачких одбора више затараштовали ту »лободу.

Кад је реч о учитељима није питање о томе што су они одређени. Они имају права да буду одређени, пошто се — разуме се — исцрпе број оних, који по закону имају веће квалификације и веће право. Али ствар је у томе што спискови о којима је Државни Одбор одређивао председнике бирачких одбора. није прављен у Београду, него су га правили прваци радикални по окружним радикалним одборима у унутрашњости. Јер иначе одкуда би знао г. Андра Николић у Београду, од куда би знали председник Државног Савета, и потпредседннци Окупштине за оне учитеље о којима је г, Марјановић јуче лепо напоменуо, као и за мноте друге учитеље, па да, их одреде за председнике баш у оним местима у којима су они раније највише са службом провели. Откуда би то знао Државни Одбор“ Могло би се рећи да се Државни Одбор руководио принципом штедње, па да је — и ако има фФакултетлија одређивао учутеље зато што би у том случају она дијурна била мања. Али откуда би Државни Одбор могао потревити да те учитеље из места где се они сада налазе шаље за председнике баш у она места, где су они раније имали велики утицај и jake Bese? Тоје једно, господо. друго, пада у очи, да у овом огромном броју баш и учитеља има тако мали број учитеља опозиционара, који су били одређени за председнике бирачких одбора, тако да то и сувише дречи. Јер док су на пример из Ниша скоро сви учитељи отишли ва председнике, дотле онај један националац, који је тамо, не сме никако да се одреди, и ако је то један од најчеститијих и најисправнијих учитеља. Можда ће неко рећи: Па хоћемо да учинимо својим “дима због дијурне.

6“