Narodno blago. Knj. 1

»Мушка, глава, ко шушњата грана,

»Удри грану по зеленој трави, | »Лист отпаде, а трана остаде;

»Е така је вјера у момака !« Досјети се Дољанџија Јово,

Па говори племенитој Мари :

»Ти си, Маро, ујела те гуја !«

»Ја сам, Јово, шинула те муња !« Оде Мара свом бијелу двору, Па дозива, своју милу мајку: »Отери, мајко, мекане душеке, »Сад да легнем болест боловајти !« Простре мајка мекане душеке, Леже Мара болест боловати.

Ал не прође ни два ни три сата, Ал' ето ти Дољанџије Јове, Ситно куца седефли тамбуру, Ситно куца, танко попијева : »Душо, Маро, не срди се на ме, »Текла. Сава куда и до јако,

»Ми јарани, као и до јако«.

Ал' говори племенита Мара: »Иди доље, Дољанџија Јово, »Не би мио као што си био »Баш кад би се у злато облио !« То изусти, лаку душу пусти, Од јада је пресвиснула Мара.

159