Narodno blagostanje

'9. марта 1929.

socialni osjećaj svijeta stavio već davno izvan diskusije. Uredba od 3. maja 1928. već se prilično udaljila od originalmoga Zakona o zaštiti radnika iz 1991 (koji je ona imala strikte da provede), jer Je Mpr. pOšla sa ishodišta 9-satnog: radnog: vremena ikao pravila, uzevši kod toga S-satno i 10-satmo radno YTijeme kao immimke. Takva, dakle, nije mogla падао оljiti radnike. Pa ipak su poslodavci i (protiv takve Uredbe digli ogorčeni protest, pa su na rečenoj alketi postavili zahtjev sa pravilom 10-satnog radmog vremena. Što зе tiče otvaranja radnja, pošli su tako daleko da su tražili dozvolu da radnje mogu čak 12 sati dnevno biti otvorene.

Dobro je učinio g. min. soc. politike što je svakom krivome shvaćanju presjekao put izjavom, da se nikako ne može više Taditi o radnom vremenu pa da se od ovoga sasvim neovisno ima raspravljati i riješavati pitanje otvaranja i zatvaranja radnja (izjava sama DO sebi simpatična, i alko se ne može poreći da ima dosta praktičnih razloga Oba pitanja vezati).Ova izjava Otvara povoljne perspektive u buduću uredbu, i to ne samo sa stanovišta radnika povoljne, nego i s općeg, državnog stanovišta. Jer nikako ne može biti povoljno za našu državu, da, se ona, koja i onako nije prva u 80cialnome zakonodavstvu, uputi na tome području natrag: pa da eventualno zauzme i zadnje mjesto. TObožnja mladost privrede i države me može biti razlogom starosti, antisocialnosti socialne politike. Naša je država mlada baš koliko i československa republika ра ipak ovoj nije njezino gotovo savršeno socialno 7akonodavstvo smetalo da i u privredi podje naprijed. Ne može se reći, da je njezina privreda starija zato, Što su izvjesne joj grane već prije na onome teritoriju DOstojale. Mladost te privrede datira s danom rodjenja same države, tim više što je političko stanje, stvorelmo poratnim mirovnim ugovorima, sasvim пије о 1 temelje i uslove pojedinih nacionalnih privreda, tako da se mal me za svaku od njih, a po gotovu za one u novoobrazovanim nacionalnim državama, može reći da su iznova počele, da su, dakle, mlade koliko i njihove države. Prancuskoj je u ratu uništen veliki dio industrije, tako da se za taj naknadno uspostavljeni dio može reći doslovce da je mlad. Karakteristično je mođutim, da su najlošije radničke prilike kod nas baš u onim industrijama, koje su postojale prije rata i u kojima, već po prirodnim uslovima nemamo prejakih takmaca (kao npr. u drvnoj).

Poslodavci griješe, Što pod privredom TaZUmijevaju isključivo sebe, dok radnici i po kvantitetu 1 po neposrednoj produktivnosti imaju mlnoто više razloga identilicirati sebe s privredom. . Kod pretežnog dijela naših Rkapitalista postoji ja-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

morao takvim

Страна 67. ka težnja za prebrzim bogaćenjem pa ako inače objektivno dovoljan dobitak ne odgovara tim prohtjevima, odmah nastaje jauk. A često je taj jauk i lažan prikazujući bijedom ono Što je stvarno luksus. Medjutim pros naših radnika živi u groznoj bijedi i hvalimo Bogu što imamo socialno osiguranje, koje je toj bijedi ipak postavilo izvjesne granice. Kad bi eventualno i bili osnovani prigovori socialnome osjeguranju s orpganizatorne strane, njima se može udovoljiti, a da se ne dira mi u temelje osjeguranja ni u visinu obezbedjenih nadnica resp. prinosa. Čudno je, kako se neće uvidjeti, da se sav novac, što ga, poslodavci davaju socialnome osjeguramju, vraća radnicima а preko ovih privredi. Zamislite samo, da socialno osjeguranje jednim mahom mprestane pa da se зау поуас, što ga radnici dobivaju u ime svojih osjegurateljnih prava, povuče iz prometa, kako bi to teško naša рт!vreda osjetila! Interes pojedinaca zahtijeva možda i 14 satno. radno vrijeme i ukinuće socialnog: такопоdavstva — to je istina; ali privreda, istinska privreda ćuti sve to kao тартеки 1 bolest na šebi, jer ona potrebuje baš kao i dižava, odmoreno radništvo, kulturno i puno smisla za cjelinu, a takva kultura i smisao 280, cjelinu dobivaju se samo onda, ako rad za poslodavca ne iscrpi radnika, ako mu wWdaje prilike za kulturu i ako on doista ćuti blagodeti od cjeline koju pretstavlja država. Apsolutno je potrebno da jedan dio poslodavaca promijeni svoj mentalitet, Uz takav mentalitet moTala bi se stvoriti opreka interesa izmedju kapitala i rada is time spojena klasna borba čak i onda, kad bi se dozvolilo da ovi inače načelo ne postoje. I onaj, koji stoji na načelu klasnih opreka, koncedirat će mogućnost da se nadje izvjestan modus vivendi izmedju Tada i kapitala kroz izvjesne periode. Ministar socialne politike apelirao je na anketi da se nadje takva sloga, ali je za uspjeh toga apela svakako nužna ipromjena onog: mentaliteta.

Tnače je anketa sličila malom ekonomskome рагlamentu, gdje su se našli na okupu predstavnici sveukupne privrede, socijalnih i ekonomskih interesa. Ako su radnici bili nešto temperamentniji i obilniji u riječima, razumljivo je, jer Sugu tome parlamentu našli ventil. G. Ministar socijalne politike mogao je iz tih redova čuti mmogo loga поуова. Оп је biti pod impresijom onoga ŠtO je Čuo. A bio je u istinu objektivan prema wobim stranama. Bez pretstavnika vlade mogla je anketa izazvati uporedbu i s proširenim „Betriebsratom”. Kao pokus anketa je bila zgodna ideja pa kad i prvi put ne bi imala uspjeha — a nadamo se, da će ga imati bilo bi dobro taj pokus ponavljati. I to ne samo na OVOme području ı ne salo ipo OV.01ne ministarstvu.

Д-р В. Бајкић

Хашки ћорсокак

| ПИТАЊА НА КОЈА СЕ НИЈЕ ОДГОВОРИЛО

Споразум између наше и француске владе о изношењу спора око наших предратних дугова пред Хашки Суд изгледа да је вршен у двема етапама: начелни пристанак потписала су оба министра спољних послова, а детаљан уговор, изгледа, да је потписао наш министар финансија у лето 1928 г. За време свог боравка у Паризу у новембру 1927 г. наш министар Спољних Послова даје париском

· дисту „Арепсе Есопотааџе еф Етпапсјете“ једну изјаву, без које. се не би могао правилно да цени значај његовога акта. Изјава гласи: „ако будемо ми осуђени, онда ћемо

рећи портерима, испитајмо ситуацију и потражимо з3аједно, у којој би се мери то решење могло да изврши. А ако пресуда буде испала у нашу корист, онда ћемо рећи портерима, погледајмо сада да не постоји каква средња. солуција која би била правичнија. Главно је раскрчити терен, да би конверзација између владе и портера имала једну базу“.

Из овога излази да би изборни суд имао да решава

"само о питању валуте: злато или папир. Кад се међутим "има у виду, да се тим решењем исцрпљује и цео спор,

онда се човек мора запитати, какви су то преговори, који